Izgubiti sve i ostati nasmejan
Svi gledamo danima na televiziji kako su se strašne poplave dogodile u našoj neposrednoj blizini. Jezivi prizori, potopljeni gradovi, voda do krovova. Ali kakva su zaista iskustva ljudi koji su to doživeli, ušuškani u našim toplim domovima, mi u Beogradu, ne možemo ni da zamislimo. Redakcija Srbije Danas je svratila u Studentski grad i intervjuisala ljude koji su ovo doživeli.
Ulazim u studentski grad...Prelepo vreme, sija sunce, kafići puni. Apsolutno ništa ni najmanje ne aludira na tragediju koja se dogodila u našoj neposrednoj blizini. Ulazim u jednu prostoriju, unutra nema nikog. Ljubazan momak na šalteru, objasnio mi je da se "ugroženo stanovništvo" nalazi u zgradi pored i upućuje mi smernice.
Zahvaljujem se i mislim se u sebi kako surovo zvuči moje pitanje "gde je ugroženo stanovništvo". Kao da ne pričam o ljudima već o nekoj bezličnoj kategoriji.
S tim mislima našla sam se pred ulazom "Sportska sala" na koju me je mladić uputio. Pre nego što sam ušla očekivala sam dušeke nabacane jedne na druge, zagušljivu prostoriju i bolno tragičnu atmosferu. Na moje prijatno iznenađenje, prizor koji sam zatekla više je ličio na neki lep, uredan i čist hostel u kakvim sam i sama boravila u toku studentskih dana. Nasmejana i mila ženica, dok sam razgledala urednu prostoriju, bele čaršave na zategnutim krevetima, prišla mi je i pitala me koga tražim. Rekla sam joj da sam novinarka "Srbije Danas" i da sam poslata na teren sa zadatkom da uživo vidim kako svratilište Studentski grad izgleda. Ona mi je odmah započela svoju priču.
Gospođa M.B (54) iz Obrenovca rekla mi je kako je ona bila u prvom talasu evakuacije koji se dogodio u petak u ranim jutarnjim časovima. "Ja to nisam videla ni na filmu. Odjednom je voda nabujala i sve poplavila. Moje komšije su stavljale stolicu na stolicu, pa su se penjali na krevet, na šporet i na kraju su sa tavana skočili u vodu i spasili su se." Priseća se M.B. ljubazna i vedra kao da se sve dogodilo pre sto godina a ne pre tri dana. Priča kako su ona, njen muž i njena dva sina, i pokazuje mi na dve krupne momčine, od prvog dana u Studentskom gradu i kako kaže lepo im je tamo."Ne mogu da se žalim, imamo svega, ništa nam ne fali, fala bogu živi smo svi, a ostalo ćemo lako. Nego žao mi stoke...Ne znamo šta nam je sa stokom i ne znamo kada ćemo kući...Šta da vam kažem."
Osmehujem se i zahvaljujem na razgovoru toj miloj ženi dok mi knedla prolazi kroz grlo. Kolika je to hrabrost. Izgubiti sve i biti nasmejan.
U potrazi da čujem još neku priču naletela sam na mladu trudnu ženu i majku male devojčice koja je sedela pored nje. Devojčica se bezbrižno igrala s malim roze konjićem, vesela, razdragana, bezbrižna...Pitam majku, odakle su. I oni su iz Obrenovca. "Šta da vam kažem, ne znam od kad sam ovde" kaže mi mlada majka suzdržana i staložena ali vidno potresena. "Sada je sve super. Ne možemo da se žalimo. Sad imamo svega i stvarno su svi divni i ljubazni, ali šta će biti posle?!"
Ja joj izgovaram reči podrške nešto u stilu "držite se" a i samoj mi je muka od tih reči jer da sam na njenom mestu te reči mi ništa ne bi pomogle. Devojčica odlazi u prostoriju i kaže "Idem da pišam"! Ja se tu nasmejem i kažem joj "pa ti si damica ti ne pišaš ti piškiš..." Ona me je samo pogledala i vragolasto otrčala ka toaletu.
Ja sam već gledala ka daljini i razmišljala kako sam dosta čula i kako mi je drago da bar u celoj tragediji tretman koji ovi dobri ljudi imaju premašuju moju sliku Srbije kao siromašne zemlje. Ovo je svetski! Ali nažalost, povod je tragičan. U tom trenutku vraća se mala preslatka devojčica i kaže "Potopila sam konjića u lavabou."
