Изгубити све и остати насмејан
Сви гледамо данима на телевизији како су се страшне поплаве догодиле у нашој непосредној близини. Језиви призори, потопљени градови, вода до кровова. Али каква су заиста искуства људи који су то доживели, ушушкани у нашим топлим домовима, ми у Београду, не можемо ни да замислимо. Редакција Србије Данас је свратила у Студентски град и интервјуисала људе који су ово доживели.
Улазим у студентски град...Прелепо време, сија сунце, кафићи пуни. Апсолутно ништа ни најмање не алудира на трагедију која се догодила у нашој непосредној близини. Улазим у једну просторију, унутра нема никог. Љубазан момак на шалтеру, објаснио ми је да се "угрожено становништво" налази у згради поред и упућује ми смернице.
Захваљујем се и мислим се у себи како сурово звучи моје питање "где је угрожено становништво". Као да не причам о људима већ о некој безличној категорији.
С тим мислима нашла сам се пред улазом "Спортска сала" на коју ме је младић упутио. Пре него што сам ушла очекивала сам душеке набацане једне на друге, загушљиву просторију и болно трагичну атмосферу. На моје пријатно изненађење, призор који сам затекла више је личио на неки леп, уредан и чист хостел у каквим сам и сама боравила у току студентских дана. Насмејана и мила женица, док сам разгледала уредну просторију, беле чаршаве на затегнутим креветима, пришла ми је и питала ме кога тражим. Рекла сам јој да сам новинарка "Србије Данас" и да сам послата на терен са задатком да уживо видим како свратилиште Студентски град изгледа. Она ми је одмах започела своју причу.
Госпођа М.Б (54) из Обреновца рекла ми је како је она била у првом таласу евакуације који се догодио у петак у раним јутарњим часовима. "Ја то нисам видела ни на филму. Одједном је вода набујала и све поплавила. Моје комшије су стављале столицу на столицу, па су се пењали на кревет, на шпорет и на крају су са тавана скочили у воду и спасили су се." Присећа се М.Б. љубазна и ведра као да се све догодило пре сто година а не пре три дана. Прича како су она, њен муж и њена два сина, и показује ми на две крупне момчине, од првог дана у Студентском граду и како каже лепо им је тамо."Не могу да се жалим, имамо свега, ништа нам не фали, фала богу живи смо сви, а остало ћемо лако. Него жао ми стоке...Не знамо шта нам је са стоком и не знамо када ћемо кући...Шта да вам кажем."
Осмехујем се и захваљујем на разговору тој милој жени док ми кнедла пролази кроз грло. Колика је то храброст. Изгубити све и бити насмејан.
У потрази да чујем још неку причу налетела сам на младу трудну жену и мајку мале девојчице која је седела поред ње. Девојчица се безбрижно играла с малим розе коњићем, весела, раздрагана, безбрижна...Питам мајку, одакле су. И они су из Обреновца. "Шта да вам кажем, не знам од кад сам овде" каже ми млада мајка суздржана и сталожена али видно потресена. "Сада је све супер. Не можемо да се жалимо. Сад имамо свега и стварно су сви дивни и љубазни, али шта ће бити после?!"
Ја јој изговарам речи подршке нешто у стилу "држите се" а и самој ми је мука од тих речи јер да сам на њеном месту те речи ми ништа не би помогле. Девојчица одлази у просторију и каже "Идем да пишам"! Ја се ту насмејем и кажем јој "па ти си дамица ти не пишаш ти пишкиш..." Она ме је само погледала и враголасто отрчала ка тоалету.
Ја сам већ гледала ка даљини и размишљала како сам доста чула и како ми је драго да бар у целој трагедији третман који ови добри људи имају премашују моју слику Србије као сиромашне земље. Ово је светски! Али нажалост, повод је трагичан. У том тренутку враћа се мала преслатка девојчица и каже "Потопила сам коњића у лавабоу."
