U KOJOJ KATEGORIJI JE VAŠE DETE: Ja sam popularniji! Ti si siromašnija!
Nekada je razlika među decom bila u tome ko je dobar a ko loš đak, ko je dobro dete, a ko nije i ko je koliko pročitao knjiga. Danas se uspeh meri finansijskim aršinima, a u učionice su se uselili nasilje, loši maniri, netrpeljivost i odsustvo sažaljenja i bilo kakve empatije kod dece.
Na odmorima se više ne deli užina, nego fotografije sa ajfona i tableta, a ukoliko ih nemaš, nemaš ni drugare. Drugarstvo se zapravo meri markom telefona koji dete ima, jaknom koju nosi, a u školu se više ne ide prevozom, već deca imaju ličnog šofera. Retka su danas prijateljstva devojčica koja se oblači u kineskom butiku a druga je brendirana od glave do pete.
Društveno raslojavanje među osnovcima i srednjoškolcima sve je veće i uočljivije.
Model Tifani
Pre nekoliko godina, ogromne polemike u društvu izazvala je pesma MAMA, od MC Sajsi. Čak se i na nacionalnoj televiziji raspravljalo o poruci koju nosi ova pesma. Međutim, autorka ali i ogroman broj mladih ljudi na društvenim mrežama opravdalo je sarkastičnu poruku u njoj, ocenjujući je kao potpuno realnu. Moramo da pomenemo malu Tifani, koja se u pesmi obraća drugarima koji ne pripadaju „njenoj kategoriji“. Prenosimo deo teksta
...i bas svi žele da se druže sa mnom
i nema veze što nemam pojma
ko je napisao teoriju moći
imam moć da ponižavam siromašne
devojčice i dečake,
vidi fu*ing je*nu pobresitu Milicu
A ja, ja, ja
Vidi u čemu je došla u školu
ima bezimene patike
još od prve godine
izazivaju u meni gađenje …
Poznajete li vi neku Tifani?
„Osećam pritisak da svom detetu pružim sve modernosti koje imaju i druga deca, da ne bi bilo izopšteno. Međutim, to nije uvek moguće. U kući znamo šta su prave vrednosti, ali shvatam da ono što on čuje u školi utiče na njega. Hiljadu puta čujem. „Tata to svi imaju, to moram da imam“, za Srbiju Danas izjavio je Milovan Radišić, otac jednog osmaka.
Tada proradi roditeljski instinkt i sve i kada nema trudi se da svom detetu obezbedi i priušti mu ono što želi. On mu zapravo ispunjavanjem takvih zahteva obezbeđuje ulaznicu u društvo vršnjaka.
Međutim, psiholozi smatraju da je to velika greška i da ih od malena treba učiti pravim vrednostima.
„Moje dete ide u privatnu školu, zato što malo lagodnije živimo. Ako mogu, zašto da svom detetu ne priuštim sve. Uostalom, veću nelagodnost osećaju oni koji imaju manje od nas. Moje dete nije vaspitano da se hvali, niti koga da vređa, ali zašto da ne uživa u svemu. Nije ono krivo što imamo“, kaže za naš portal Neda, mama devojčice koja pohađa četvrti razred osnovne škole.
Čak i bez novca ili sa primanjima od 20.000-30.000 dinara mame i tate nastoje da prate modne diktate, koji postaju socijalni diktati, samo da im dete ne bi bilo izopšteno iz vršnjačke grupe. Zadužuju se da bi mu kupili najnoviji model mobilnog telefona, jer će ono u suprotnom biti šikanirano pošto nije u trendu.
Odgovornost na svima
„Živimo u potrošačkom društvu. Sve ima cenu. Više vrednosti nisu naučena reč, napisana pesma, pročitana knjiga. Ogromnu odgovornost za takvo stanje imaju mediji, ali i roditelji koju puštaju da mediji oblikuju umove njihove dece“. Ona pominje društvene mreže kao svojevrsni izlog ovakvih novih vrednosti ali i kao poligon za takmičenje u posedovanju materijalnih stvari. Svest o tome deci treba da menjaju i u kući, i u školi i u medijima, kaže za Srbiju Danas sociolog Marijana Radovanović.
Mediji pak imaju ključnu ulogu u tome. Često vest dana bude da je neka pevačica za rođendan, ili tek onako dobila izuzetno skupocen poklon, bilo da je to auto, neki dragocen nakit, ili nekretnina, što kasnije služi kao reper u ponašanju devojčica koje odrastaju pod ovakvim okolnostima.
VASPITANJE deteta je broj jedan! Pitajte se gde je nestala roditeljska briga i potreba da ga naučite pravim vrednostima. Za sve nije kriva vlast, ni škola, krivi su roditelji, jer decu vaspitavaju upravo oni, a u školi su da bi učili, sticali prvo znanje a onda i sposobnost rada u grupama. Krive su nerealne ambicije pojedine dece da se upisuju u škole, druže i pojavljuju u društvu u kojem socijalno, intelektualno, civilizacijski i kulturno ne pripadaju.
Pogledajte na ulici, u prodavnici koliko je samo dece koja se bacakaju ako nisu dobila to što su videla u izlogu ili rafu? Odatle sve počinje. Deca moraju da nauče da cene stvari. Da ne dobijaju sve olako, da znaju kako se štedi i šta znači kad se štedi.
Pročitajte i:
