NA ZADNJEM SEDIŠTU TAKSIJA: Od držanja glave tokom povraćanja, do razotkrivanja prevara!

Taksiranje neki nazivaju i "pecaroškim poslom", jer nekad za ceo dan imaš svega dve vožnje, a drugog dana ne znaš gde ćeš od posla. Zato smo odlučili da vam prikažemo kako izgleda jedan dan beogradskog taksiste i iskustva putnika sa njegovog zadnjeg sedišta.

Duško Srdanov (56) za sebe tvrdi da je vrlo human taksista, koji se trudi da se prema svakom putniku koji zakroči u njegov auto ponaša kao prema svom detetu ili prijatelju, ali kao što on priča – uvek ima nekulutrnih ljudi.

"Nedavno mi je ušao čovek srednjih godina i rekao da vozim na Sajam. Ja sam ga priupitao da li možda misli na Sajmište, kako bih mu olakšao, na šta je on bahato rekao da "ĆUTI I VOZI, KO SI TI DA IŠTA PITAŠ!". Stao sam nasred ulice, upalio sva četiri žmigavca i rekao mu da izađe jer nisam hteo da ga vozim. Napustio je vozilo sav besan i usplahiren. To ako neko ima par hiljada manje u džepu od vas, ne znači da se prema njemu možete ophoditi kao prema nižem biću", objašnjava Duško.

Svaki put se nasmeje, da li od muke ili iz simpatija, kada vidi kako se ljudi ophode prema novcu, pričajući da nekada obiđe par krugova bez upaljenog taksimetra.

"Uđu mi tako nekad ljudi koji nemaju dinara ili mogu da daju 300, a vožnja bi ih koštala oko 800 dinara i to kažu na kraju vožnje. Šta da im uradite, pustite ih, uzmete koliko mogu da vam daju. Međutim, desilo mi se nekoliko puta da mi putnici daju bakšiš i duplo više od iznosa sa taksimetra. Sećam se, jedan gospodin mi je, čim je seo, rekao da će mi dati više novca i na kraju je dao  'crvenku' više".

Duško se nikada nije žalio kada ga ne isplate, jer je svestan da je današnje finansijsko stanje teško i da je svima "besparica" postala dobro poznata reč.

"Imao sam nedavno jedan slučaj gde me je jedna žena zamolila da odemo do poznatog motela u centru grada kako bi se uverila da li je njen suprug vara. U putu do tamo mi je pričala kako je u poslednjih 6 meseci osetila da je vara, da nije isti. Videli smo ih kako izlaze iz kola, prilikom čega je ona prepoznala ljubavnicu – njihovu komšinicu. U zgradi su se zadržali oko 2 sata. I dalje mi je njena razočarana faca u glavi", opisuje Duško. 

Najinteresantnije mu je kada vozi noću. Iako po nekoliko puta pretrpi mobing od strane neregularnih "kolega" koji su ga čak nekad i terali sa taksi stanice, noćno radno vreme mu je najzanimljivije.

"Na prste jedne ruke mogu da nabrojim ljude koji su mi trezni ušli u taksi nakon noćnog provoda. Svaku drugu osobu, pijanu, moram da budim po 300 puta kako bi platila i izašla. Dešavalo mi se da povraćaju na zadnjem sedištu. Jednoj devojci sam morao držati glavu. Nekako, na ove situacije gledam kao da bi se to i mom detetu moglo desiti. Ako već nekog vozim, imam dužnost da ga i potpuno zbrinem i vratim bezbednog kući". 

Bezbroj puta mu se dešavalo da vozi senilne penzionere koji zaborave kuda su krenuli, pa je morao da ih podseća na razne znamenitosti u predstonici kako bi ih možda "vratio na put".

"Jednom su mi ušle dve stare bake sa svojim dvogodišnjim unukom, jedna je sela kao suvozač kako bi mi objašnjavala gde da ih vozim. Pošto mi se na sedištu nalazio peškirić, baka je uzela i stavila ga preko grudi. Upitao sam je da li je dobro i šta će joj to, ona je rekla da je to bezbednosni pojas i da zna da treba da ga nosi", u smehu nam je pričao taksista, dodajući da su na kraju izašle, platile ali su zaboravili dete u kolima. 

Bilo je tu i "ljubavisanja" između parova na zadnjem sedištu, ali kako Dule napominje nijedan nije "išao do kraja". Gledajući nazad na svoju karijeru, zaključio je da ima prilično prijatno iskustvo. Skupljajući sve te priče, stekao je utisak o preplašenim i nezadovoljnim ljudima koji žive od danas do sutra. Ali kako on kaže, njemu je svaki novi dan nova avantura.