НА ЗАДЊЕМ СЕДИШТУ ТАКСИЈА: Од држања главе током повраћања, до разоткривања превара!

Таксирање неки називају и "пецарошким послом", јер некад за цео дан имаш свега две вожње, а другог дана не знаш где ћеш од посла. Зато смо одлучили да вам прикажемо како изгледа један дан београдског таксисте и искуства путника са његовог задњег седишта.

Душко Срданов (56) за себе тврди да је врло хуман таксиста, који се труди да се према сваком путнику који закрочи у његов ауто понаша као према свом детету или пријатељу, али као што он прича – увек има некулутрних људи.

"Недавно ми је ушао човек средњих година и рекао да возим на Сајам. Ја сам га приупитао да ли можда мисли на Сајмиште, како бих му олакшао, на шта је он бахато рекао да "ЋУТИ И ВОЗИ, КО СИ ТИ ДА ИШТА ПИТАШ!". Стао сам насред улице, упалио сва четири жмигавца и рекао му да изађе јер нисам хтео да га возим. Напустио је возило сав бесан и усплахирен. То ако неко има пар хиљада мање у џепу од вас, не значи да се према њему можете опходити као према нижем бићу", објашњава Душко.

Сваки пут се насмеје, да ли од муке или из симпатија, када види како се људи опходе према новцу, причајући да некада обиђе пар кругова без упаљеног таксиметра.

"Уђу ми тако некад људи који немају динара или могу да дају 300, а вожња би их коштала око 800 динара и то кажу на крају вожње. Шта да им урадите, пустите их, узмете колико могу да вам дају. Међутим, десило ми се неколико пута да ми путници дају бакшиш и дупло више од износа са таксиметра. Сећам се, један господин ми је, чим је сео, рекао да ће ми дати више новца и на крају је дао  'црвенку' више".

Душко се никада није жалио када га не исплате, јер је свестан да је данашње финансијско стање тешко и да је свима "беспарица" постала добро позната реч.

"Имао сам недавно један случај где ме је једна жена замолила да одемо до познатог мотела у центру града како би се уверила да ли је њен супруг вара. У путу до тамо ми је причала како је у последњих 6 месеци осетила да је вара, да није исти. Видели смо их како излазе из кола, приликом чега је она препознала љубавницу – њихову комшиницу. У згради су се задржали око 2 сата. И даље ми је њена разочарана фаца у глави", описује Душко. 

Најинтересантније му је када вози ноћу. Иако по неколико пута претрпи мобинг од стране нерегуларних "колега" који су га чак некад и терали са такси станице, ноћно радно време му је најзанимљивије.

"На прсте једне руке могу да набројим људе који су ми трезни ушли у такси након ноћног провода. Сваку другу особу, пијану, морам да будим по 300 пута како би платила и изашла. Дешавало ми се да повраћају на задњем седишту. Једној девојци сам морао држати главу. Некако, на ове ситуације гледам као да би се то и мом детету могло десити. Ако већ неког возим, имам дужност да га и потпуно збринем и вратим безбедног кући". 

Безброј пута му се дешавало да вози сенилне пензионере који забораве куда су кренули, па је морао да их подсећа на разне знаменитости у предстоници како би их можда "вратио на пут".

"Једном су ми ушле две старе баке са својим двогодишњим унуком, једна је села као сувозач како би ми објашњавала где да их возим. Пошто ми се на седишту налазио пешкирић, бака је узела и ставила га преко груди. Упитао сам је да ли је добро и шта ће јој то, она је рекла да је то безбедносни појас и да зна да треба да га носи", у смеху нам је причао таксиста, додајући да су на крају изашле, платиле али су заборавили дете у колима. 

Било је ту и "љубависања" између парова на задњем седишту, али како Дуле напомиње ниједан није "ишао до краја". Гледајући назад на своју каријеру, закључио је да има прилично пријатно искуство. Скупљајући све те приче, стекао је утисак о преплашеним и незадовољним људима који живе од данас до сутра. Али како он каже, њему је сваки нови дан нова авантура.