JELENINA I SAŠINA PRIČA: Voleli bi da se venčaju i osnuju porodicu, ali postoji nepremostiva prepreka
Danas je teško osamostaliti se, izdržavati svoju porodicu, obezbediti im krov nad glavom. A kada ste uz to zakonski nesposobni za rad, i imate intelekualne poteškoće, to je naizgled nemoguće. Ali ipak, postoji par koji ne gubi nadu da će im se snovi ostvariti. Ovo je njihova priča.
Oni su se sreli, pa su postali prijatelji, a onda su se i zavoleli. Sada bi želeli da počnu zajednički život i da stvaraju porodicu. Ova ideja, na prvi pogled jednostavna, nije uopšte laka ovim ljudima. S obzirom na to da ih ljudi zovu drugačijima, osobama sa intelektualnim poteškoćama, smetnjama u razvoju ili invaliditetom, još teže ostvaruju ljubav i osamostaljivanje deluje nemoguće.
Jelena Radeta (23) i Saša Dinčić (33) su takav par, rođeni sa manjim šansama od drugih, ali sposobni da vole i žele zajedničku budućnost, pišu Večernje Novosti.
U jednoj od onih porodica koje nazivaju „nefunkcionalne“, već sa 14 godina, Saša je sa još trojicom braće završio na ulici. Otac je prodao stan, majka sa novcem otišla. Oboje alkoholičari. Više od pola života Saša je proveo kao beskućnik. Smucao se i noćio u napuštenim kućama, preživljavao radeći sve i svašta. Bio je pomoćnik na pijacama i to koristio da se prehrani odbačenim voćem i povrćem. Radio je i u automehaničarskoj radnji, a kasnije naučio da servisira televizore.
Jelena je, pak, devojčica iz porodice pune ljubavi i topline, ali rođena sa velikim problemima. Ima tumor na mozgu, zbog kog loše vidi i ima učestale napade epilepsije.
Jelena i Saša su se sreli u KEC-u, Kreativno edukativnom centru koji pomaže osobama sa intelektualnim poteškoćama.
„Bila je subota,11 sati, gledao sam film u udruženju i čuo kako su se vrata jako zalupila“, priseća se Saša.
„Ušla sam besna, jer su me ponovo ponižavali u autobusu, vređali jer ne ustajem sa sedišta, a imala sam jednu od svojih vrtoglavica“, dodaje Jelena. „ I onda sam ga videla. Zaljubila sam se u trenutku. Raspitivala sam se kod Margarete Kecman, predsednice udruženja, za njega. Objasnila mi je da već ima devojku.
Sve više vremena provodili su zajedno u udruženju, zajedno su prodavali časopis „Lice ulice“, puno razgovarali.
„Sećam se da smo stajali pored štanda gde smo prodavali časopis i onda mi je prišla i gurnula me uza zid... čulo se „tup“, ali nije mnogo bolelo i onda me je poljubila“, kroz smeh priča Saša. „Njeni roditelji su od početka bili protiv toga da budemo zajedno, jer sam stariji. A, mislim da je to i zbog njihovog straha da li ću je čuvati i brinuti o njoj. I jesam li ja sa svim tim što sam proživeo, dobar za njihovu ćerku.“Nakon nekoliko meseci, roditelji su popustili.
Njih dvoje se viđaju uglavnom u KEC-u ili na zajedničkom poslu u „Mekdonaldsu“. Tamo su se najviše zbližili, A upravo šansa da rade i zarade, za ove mlade ljude je najvažnija. Da se „probude“ i osećaju vrednije i snažnije.
Svima koji nose beleg da su lošiji, sporiji, nesposobniji, manje vredni od ostalih, za koje Zakon o radu kaže da su poslovno nesposobni, KEC je preko projekata omogućio da rade nekoliko sati nedeljno ili pronađu trajno zaposlenje.
„Taj posao mi mnogo znači“, priseća se Jelena, „Završila sam specijalnu školu „Petar Leković“ za knjigvoesca i žarko želela da radim. Bilo šta. Zato mi je tih nekoliko dana u Meku promenilo život. Imam razlog da izađem iz kuće, da odem među ljude. Međutim, moje zdravstveno stanje mi sve otežava. Živim u Borči i da bih došla do posla, moram da putujem i menjam prevoz. Nezgodno mi je po snegu i ledu, jer imam česte vrtoglavice i napade epilepsije. Prošle zime sam pala i polomola ruku. Od tada Saša uvek dolazi po mene i vraća me kući."
Vremenom su i Jelenini roditelji shvatili da Saša voli njihovu ćerku. Da ima ozbiljne namere, još im nije saopštio.
„Kako da je zaprosim, kada nemam gde da je dovedem“, priča ovaj mladić, „Donedavno sam stanovao u napuštenoj kući, a sada mi je Margareta pronašla sobu koju plaćam 5000 dinara. Raspitivao sam se za socijalne stanove. Rekli su mi da moram da imam porodicu. Ne znam samo kako da je steknem. Znam da ću uvek da se izborim da zaradim za njih, ali u ovom momentu nemam Jeleni šta da ponudim. Ne mogu ni kartu za bioskop da kupim.
Pogledajte i:
UMETNICI KOJI "ČITAJU MISLI": Oni su mali geniji, iako su sa posebnim potrebama (FOTO)
I PUNOLETNI MOGU U DOM ZA SIROČAD: Ovo je priča mladića iz Zvečanske!
