ЈЕЛЕНИНА И САШИНА ПРИЧА: Волели би да се венчају и оснују породицу, али постоји непремостива препрека
Данас је тешко осамосталити се, издржавати своју породицу, обезбедити им кров над главом. А када сте уз то законски неспособни за рад, и имате интелекуалне потешкоће, то је наизглед немогуће. Али ипак, постоји пар који не губи наду да ће им се снови остварити. Ово је њихова прича.
Они су се срели, па су постали пријатељи, а онда су се и заволели. Сада би желели да почну заједнички живот и да стварају породицу. Ова идеја, на први поглед једноставна, није уопште лака овим људима. С обзиром на то да их људи зову другачијима, особама са интелектуалним потешкоћама, сметњама у развоју или инвалидитетом, још теже остварују љубав и осамостаљивање делује немогуће.
Јелена Радета (23) и Саша Динчић (33) су такав пар, рођени са мањим шансама од других, али способни да воле и желе заједничку будућност, пишу Вечерње Новости.
У једној од оних породица које називају „нефункционалне“, већ са 14 година, Саша је са још тројицом браће завршио на улици. Отац је продао стан, мајка са новцем отишла. Обоје алкохоличари. Више од пола живота Саша је провео као бескућник. Смуцао се и ноћио у напуштеним кућама, преживљавао радећи све и свашта. Био је помоћник на пијацама и то користио да се прехрани одбаченим воћем и поврћем. Радио је и у аутомеханичарској радњи, а касније научио да сервисира телевизоре.
Јелена је, пак, девојчица из породице пуне љубави и топлине, али рођена са великим проблемима. Има тумор на мозгу, због ког лоше види и има учестале нападе епилепсије.
Јелена и Саша су се срели у КЕЦ-у, Креативно едукативном центру који помаже особама са интелектуалним потешкоћама.
„Била је субота,11 сати, гледао сам филм у удружењу и чуо како су се врата јако залупила“, присећа се Саша.
„Ушла сам бесна, јер су ме поново понижавали у аутобусу, вређали јер не устајем са седишта, а имала сам једну од својих вртоглавица“, додаје Јелена. „ И онда сам га видела. Заљубила сам се у тренутку. Распитивала сам се код Маргарете Кецман, председнице удружења, за њега. Објаснила ми је да већ има девојку.
Све више времена проводили су заједно у удружењу, заједно су продавали часопис „Лице улице“, пуно разговарали.
„Сећам се да смо стајали поред штанда где смо продавали часопис и онда ми је пришла и гурнула ме уза зид... чуло се „туп“, али није много болело и онда ме је пољубила“, кроз смех прича Саша. „Њени родитељи су од почетка били против тога да будемо заједно, јер сам старији. А, мислим да је то и због њиховог страха да ли ћу је чувати и бринути о њој. И јесам ли ја са свим тим што сам проживео, добар за њихову ћерку.“Након неколико месеци, родитељи су попустили.
Њих двоје се виђају углавном у КЕЦ-у или на заједничком послу у „Мекдоналдсу“. Тамо су се највише зближили, А управо шанса да раде и зараде, за ове младе људе је најважнија. Да се „пробуде“ и осећају вредније и снажније.
Свима који носе белег да су лошији, спорији, неспособнији, мање вредни од осталих, за које Закон о раду каже да су пословно неспособни, КЕЦ је преко пројеката омогућио да раде неколико сати недељно или пронађу трајно запослење.
„Тај посао ми много значи“, присећа се Јелена, „Завршила сам специјалну школу „Петар Лековић“ за књигвоесца и жарко желела да радим. Било шта. Зато ми је тих неколико дана у Меку променило живот. Имам разлог да изађем из куће, да одем међу људе. Међутим, моје здравствено стање ми све отежава. Живим у Борчи и да бих дошла до посла, морам да путујем и мењам превоз. Незгодно ми је по снегу и леду, јер имам честе вртоглавице и нападе епилепсије. Прошле зиме сам пала и поломола руку. Од тада Саша увек долази по мене и враћа ме кући."
Временом су и Јеленини родитељи схватили да Саша воли њихову ћерку. Да има озбиљне намере, још им није саопштио.
„Како да је запросим, када немам где да је доведем“, прича овај младић, „Донедавно сам становао у напуштеној кући, а сада ми је Маргарета пронашла собу коју плаћам 5000 динара. Распитивао сам се за социјалне станове. Рекли су ми да морам да имам породицу. Не знам само како да је стекнем. Знам да ћу увек да се изборим да зарадим за њих, али у овом моменту немам Јелени шта да понудим. Не могу ни карту за биоскоп да купим.
Погледајте и:
УМЕТНИЦИ КОЈИ "ЧИТАЈУ МИСЛИ": Они су мали генији, иако су са посебним потребама (ФОТО)
И ПУНОЛЕТНИ МОГУ У ДОМ ЗА СИРОЧАД: Ово је прича младића из Звечанске!
