JOVAN VLADIMIR: Naš prvi svetac i najlepša spona Srba i Albanaca

Ušli smo u 2015. godinu sa novim željama i snovima, sa nadom u lagodniju svakodnevicu i srećniju budućnost. Kao nacija koja voli svoju istoriju i koja se njom ponosi, setimo se gde je bila Srbija i gde su bili Srbi pre okruglo hiljadu godina, 1015.

Srednji vek je bio doba o kojem su dominirale monarhije. Posledično, to vreme uglavnom posmatramo kroz prizmu važnih ličnosti, vladara, svetaca, vojskovođa i velikih umetnika. Vraćajući se okruglo tisuću (tadašnja reč za hiljadu, danas opstala kod svih Slovena sem kod nas) unazad, osvrnućemo se na lik i delo Jovana Vladimira, PRVOG SRPSKOG SVECA.

Nakon što je knez Časlav Klonimirović poginuo u borbi sa Mađarima, dominaciju među srpskim zemljama (Raška, Duklja, Bosna, Paganija, Zahumlje i Travunija) od Raške preuzima Duklja. Posle smrti Petrislava, prvog dukljanskog vladara čije je postojanje potvrđeno istorijskim dokazima, na mesto vladara Duklje i Podgorja (Raška i Bosna) došao je njegov sin Jovan Vladimir.

Prvih deset godina vladavine proveo je mirno, kakav je i sam bio. Osim njegovog žitija, čiji je deo sačuvan u "Letopisu popa Dukljanina", i vizantijski istoričar Jovan Skilica je zapisao da je Vladimir bio pobožan i miroljubiv vladar. Međutim, negde oko 1009., 1010. godine na njega je udario Samuilo, vođa prve države Makedonskih Slovena. Razlog za to bio je novi vizantijski car Vasilije Drugi, koji je pokušavao da Vladimira privoli svom taboru.

Shodno odnolsu snaga, pretpostavka je da je rat trajao kratko.Vladimir se nakon početnog odupiranja predao Samuilu da bi sprečio pustošenje zemlje, pa je dopao zatočeništva. Dok je boravio u tamnici, u prestonici Prespi, upoznao se sa Samuilovom ćerkom Kosarom, koja se u njega zaljubila, te je od oca tražila da zarobljenika pusti. U to vreme najmoćniji čovek na Balkanu je pristao više iz pragmatičnih razloga - mogao je da računa da će mu novi zet doneti mir na zapadnoj strani države, što se i desilo.

Poraz Slovena na Belasici 1014. imao je dve posledice. Prvo, Vasilije Drugi je slomio neprijatelja i dobio nadimak Bugaroubica budući da je zarobio 10-15.000 neprijateljskih vojnika, vezao ih u lance, svima povadio oči, a svakom stotom ostavio po jedno, da vodi 99 iza. Drugo, Samuilo se toliko potresao videvši unakažene ljude da je ubrzo umro. Nasledio ga je sin Gavrilo Radomir, ali je dve godine kasnije pao u zaveri Jovana Vladislava. Vladislav se osvetio jer je Samuilo ubio njegovog oca, a svog brata Arona, četrdesetinu ranije.

Pored Radomira, Vladislav je ubio i njegovu ženu, a sina oslepeo. Jedini mogući pretendent na vlast mogao je da bude Vladimir, Samauilov zet, te se novi vođ ogromne države ustremio na njega. Tu je i drugi, ne manje važan motiv, prelazak Vladimira na stranu Vizantije mogao je biti opasan po Vladislava, pogotovo jer je nameravao da osvoji Drač.

Vladislav je pozvao Vladimira u posetu, ali je, osetivši zaveru, Kosara otišla prva. Car je Vladimiru poslao zlatan krst kao potvrdu dobrih namera, ali je Vladimir tražio drveni, "jer Isus nije stradao na zlatnom krstu". Zaklevši se da ima dobre namere, Vladislav je poslao traženo. Jovan Vladimir je otišao u Prespu gde je ubijen ispred crkve, nenaoružan, 22. maja (4. juna po novom kalendaru) 1016. 

Isprva je bio sahranjen u Prespi, ali ga je zatim u Prečistu Krajinsku prenela udovica Kosara, koja se iz ljubavi prema njemu nije udavala do kraja života. Dva veka kasnije, 1215. epirski despot Mihajlo Prvi Anđeo oteo je Skadar od Stefana Prvovenčanog, a zatim preneo mošti svetog kneza (u crkvi i srpskom narodu, kralja) u Drač, gde su ostale do 1381. Karlo Topija, veliki albanski vlastelin, pokraj Elbasana je na mestu starije, od zemljotresa porušene crkve, podigao novu, posvetio je svetom Jovanu Vladimiru i u nju preneo njegove mošti. 

Crkva je kroz vreme oronula, a najviše u vreme komunizma posle Drugog svetskog rata. Zato su mošti 1967. prenete u Elbasan, a 1995. u Sabornu crkvu u Tirani, dok se u hram pored Elbasana donose svakog 4. juna.

KULT SVETOG KRALJA DANAS

Poštovanje prema prvom srpskom svetitelju u Albaniji je jako, ne samo među pravoslavcima kojih je najviše na jugu, nego čak i u muslimana. Šin Đon, kako ga zovu u Albaniji, zaslužan je za mnoga isceljenja, među kojima se lečenje neplodnosti ističe kao najveće, ubeđeni su vernici.

U Crnoj Gori, njegovo ime najviše se slavi i pamti u predelu u kome se nalazilo središte njegove zemlje, između Bara i Skadarskog jezera. Štaviše, Jovan Vladimir je svetac zaštitnik grada Bara. Svake godine, na dan njegovog stradanja, kreće litija ka vrhu Rumije, gde se nekad nalazila Crkva svete Trojice, na čijem čelu je član porodice Andrović koja čuva krst za koji se veruje da je bio u rukama svetitelja u času smrti.

Svaki član litije nosio je po jedan kamen koji je ostavljao na vrhu planine jer je legenda rekla da će se, kada stenja bude dovoljno, crkva sama obnoviti. Mitropolija crnogorsko-primorska 2005. je podigla novu crkvicu.