ЈОВАН ВЛАДИМИР: Наш први светац и најлепша спона Срба и Албанаца

Ушли смо у 2015. годину са новим жељама и сновима, са надом у лагоднију свакодневицу и срећнију будућност. Као нација која воли своју историју и која се њом поноси, сетимо се где је била Србија и где су били Срби пре округло хиљаду година, 1015.

Средњи век је био доба о којем су доминирале монархије. Последично, то време углавном посматрамо кроз призму важних личности, владара, светаца, војсковођа и великих уметника. Враћајући се округло тисућу (тадашња реч за хиљаду, данас опстала код свих Словена сем код нас) уназад, осврнућемо се на лик и дело Јована Владимира, ПРВОГ СРПСКОГ СВЕЦА.

Након што је кнез Часлав Клонимировић погинуо у борби са Мађарима, доминацију међу српским земљама (Рашка, Дукља, Босна, Паганија, Захумље и Травунија) од Рашке преузима Дукља. После смрти Петрислава, првог дукљанског владара чије је постојање потврђено историјским доказима, на место владара Дукље и Подгорја (Рашка и Босна) дошао је његов син Јован Владимир.

Првих десет година владавине провео је мирно, какав је и сам био. Осим његовог житија, чији је део сачуван у "Летопису попа Дукљанина", и византијски историчар Јован Скилица је записао да је Владимир био побожан и мирољубив владар. Међутим, негде око 1009., 1010. године на њега је ударио Самуило, вођа прве државе Македонских Словена. Разлог за то био је нови византијски цар Василије Други, који је покушавао да Владимира приволи свом табору.

Сходно однолсу снага, претпоставка је да је рат трајао кратко.Владимир се након почетног одупирања предао Самуилу да би спречио пустошење земље, па је допао заточеништва. Док је боравио у тамници, у престоници Преспи, упознао се са Самуиловом ћерком Косаром, која се у њега заљубила, те је од оца тражила да заробљеника пусти. У то време најмоћнији човек на Балкану је пристао више из прагматичних разлога - могао је да рачуна да ће му нови зет донети мир на западној страни државе, што се и десило.

Пораз Словена на Беласици 1014. имао је две последице. Прво, Василије Други је сломио непријатеља и добио надимак Бугароубица будући да је заробио 10-15.000 непријатељских војника, везао их у ланце, свима повадио очи, а сваком стотом оставио по једно, да води 99 иза. Друго, Самуило се толико потресао видевши унакажене људе да је убрзо умро. Наследио га је син Гаврило Радомир, али је две године касније пао у завери Јована Владислава. Владислав се осветио јер је Самуило убио његовог оца, а свог брата Арона, четрдесетину раније.

Поред Радомира, Владислав је убио и његову жену, а сина ослепео. Једини могући претендент на власт могао је да буде Владимир, Самауилов зет, те се нови вођ огромне државе устремио на њега. Ту је и други, не мање важан мотив, прелазак Владимира на страну Византије могао је бити опасан по Владислава, поготово јер је намеравао да освоји Драч.

Владислав је позвао Владимира у посету, али је, осетивши заверу, Косара отишла прва. Цар је Владимиру послао златан крст као потврду добрих намера, али је Владимир тражио дрвени, "јер Исус није страдао на златном крсту". Заклевши се да има добре намере, Владислав је послао тражено. Јован Владимир је отишао у Преспу где је убијен испред цркве, ненаоружан, 22. маја (4. јуна по новом календару) 1016. 

Испрва је био сахрањен у Преспи, али га је затим у Пречисту Крајинску пренела удовица Косара, која се из љубави према њему није удавала до краја живота. Два века касније, 1215. епирски деспот Михајло Први Анђео отео је Скадар од Стефана Првовенчаног, а затим пренео мошти светог кнеза (у цркви и српском народу, краља) у Драч, где су остале до 1381. Карло Топија, велики албански властелин, покрај Елбасана је на месту старије, од земљотреса порушене цркве, подигао нову, посветио је светом Јовану Владимиру и у њу пренео његове мошти. 

Црква је кроз време оронула, а највише у време комунизма после Другог светског рата. Зато су мошти 1967. пренете у Елбасан, а 1995. у Саборну цркву у Тирани, док се у храм поред Елбасана доносе сваког 4. јуна.

КУЛТ СВЕТОГ КРАЉА ДАНАС

Поштовање према првом српском светитељу у Албанији је јако, не само међу православцима којих је највише на југу, него чак и у муслимана. Шин Ђон, како га зову у Албанији, заслужан је за многа исцељења, међу којима се лечење неплодности истиче као највеће, убеђени су верници.

У Црној Гори, његово име највише се слави и памти у пределу у коме се налазило средиште његове земље, између Бара и Скадарског језера. Штавише, Јован Владимир је светац заштитник града Бара. Сваке године, на дан његовог страдања, креће литија ка врху Румије, где се некад налазила Црква свете Тројице, на чијем челу је члан породице Андровић која чува крст за који се верује да је био у рукама светитеља у часу смрти.

Сваки члан литије носио је по један камен који је остављао на врху планине јер је легенда рекла да ће се, када стења буде довољно, црква сама обновити. Митрополија црногорско-приморска 2005. је подигла нову црквицу.