KAKO DO ALEKSINOG ZAKONA: Zašto internet peticija nije dovoljna?
Pre dva dana pokrenuta je onlajn peticija za donošenje Aleksinog zakona kojim bi se vršnjačko nasilje strože kontrolisalo, ali i kažnjavalo. Međutim, da bi cela stvar dobila zakonsku težinu potrebno je više od onlajn peticije.
Četiri godine nakon Aleksinog samoubistva, akcija našeg portala "Drug nije meta", u okviru koje su se iznela potresna svedočenja i detalji o slučaju Alekse Jankovića, tema je ponovo dovedena u centar pažnje javnosti.
Onlajn peticija je pokrenuta, i za svega četiri dana prikupljeno je više od 19.000 potpisa, što svedoči o ogromnoj podršci i interesovanju javnosti za slučaj malog Alekse.
Međutim, za konkretizaciju ovog zakona potpisivanje peticije putem onlajn formulara nije ni od kakvog značaja, već je potrebno da se sprovede niz postupaka kako bi se ispoštovala zakonska regulativa.
Internet peticije ništa ne rešavaju
Dragana Ćorić, predsednik Udruženja građana "Roditelj" u Novom Sadu i doktor pravnih nauka, kaže da joj je drago što je slučaj malog Alekse ponovo u centru pažnje, ali da internet peticije ne rešavaju ništa konkretno.
"Negde mi je drago što je došlo do ponovnog angažmana ljudi, ali moramo znati da internet aktivizam nije nešto što menja zakone u državi ne samo kod nas, nego bilo gde. Te peticije su dobre kao mehanizam za mobilisanje ljudi i za podizanje svesti o tome šta se desilo, šta se dešava i šta se može ponovo desiti", rekla je ona.
Ćorić ističe da se još uvek nije počelo sa fizičkim prikupljanjem potpisa, a ne postoji ni sam tekst budućeg Aleksinog zakona, kako su ga na društvenim mrežama nazvali.
Komplikovana procedura
Dejan Milenković, profesor Fakulteta političkih nauka, objašnjava da je pokretanje peticije regulisano Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi. Kako on objašnjava najpre je potrebno obrazovati inicijativni odbor od najmanje tri člana koja imaju biračko pravo, koji zatim obrazuje posebne odbore za sakupljanje potpisa na pojedinim mestima.
"To je prvi korak, a nakon toga se peticija prijavljuje Ministarstvu unutrašnjih poslova, tačnije podružnoj jedinici na čijoj teritoriji se potpisi prikupljaju. Zatim je potrebno prikupiti 30.000 potpisa i to u roku od 7 dana od dana prijave. Znači, ne računaju se nikakve onlajn peticije, već fizički potpisi uzeti na jasno označenim mestima", kaže Milenković.
Milenković je mišljenja da je sama procedura isuviše komplikovana, sa čim se slaže i Igor Jurić, otac Tijane Jurić i inicijator Tijaninog zakona koji je donesen u julu 2015. godine.
"To je jedna vrlo komplikovana procedura, a mi je nismo ni pokrenuli zato što smo imali veliku podršku, pa smo i bez toga uspeli da dođemo do Skupštine Srbije", kaže Jurić i dodaje da mediji u svemu igraju jako veliku ulogu.
"Savetujem da nastavite kako ste krenuli. Mediji igraju ogromnu ulogu i najpre se treba na taj način promovisati ideja o zakonu, a mi ćemo pomoći na sve moguće načine da se to dovede do Skupštine", kaže Jurić
Kako bilo, ostaje nam samo da se nadamo da će Aleksin zakon ugledati svetlost dana i da će biti poslednji propis koji ćemo nazvati imenom nekog mrtvog deteta.
