KAKO JE NASTALA ISLAMSKA DRŽAVA: Njihov cilj je - POBITI sve nevernike!
Svet, poredak i civilizacija koju poznajemo suočeni su sa novom pretnjom. Posle rušenja ruskog putničkog aviona sa 240 putnika, terorističkih prepada u Bejrutu i Parizu, čak i ozbiljni političari, poput francuskog predsednika Fransoa Olanda, počeli su da govore o „trećem svetskom ratu”.
Iz straha da će protivnik ponovo udariti, u Francuskoj je proglašeno vanredno stanje, službe bezbednosti svih zemalja podigle su stepen pripravnosti, a sve pokazuje da je, posle bezmalo deceniju i po zapadnog „rata protiv terora”, terorizam opasniji i jači nego ikada.
Početak Islamske države
Ali ko je u stvari protivnik? ISI, ISIS, IDIL, ID – skraćenice za Islamsku državu Iraka, zatim Islamsku državu Iraka i Sirije (u drugoj varijanti Iraka i Levanta – transnacionalnog regiona u priobalju Mediterana) i, na kraju, samo Islamsku državu – najčešća je adresa, ali o čemu je, u stvari, reč? Da li o kvazidržavi ustrojenoj kao teroristička organizacija ili o terorističkoj formaciji koja pretenduje da je država.
ISI – Islamska država Iraka – postojala je od oktobra 2006. do aprila 2013, kada je „rebrendirana” kao ISIS – Islamska država Iraka i Sirije (poslednja reč se tumači i kao „Šam”, što je staro arapsko ime za ono što se na Zapadu označava kao Levant). Konačno, u junu prošle godine, ime je skraćeno samo u Islamska država, što je bila i svojevrsna politička poruka.
Naoružanje Islamske države
Evo kako se IS naoružao. Reč je najpre o oružju – od „kalašnjikova” do tenkova – otetom od poraženih iračkih jedinica koje su opremili Amerikanci. Dobar deo „letalne” pomoći Zapada pobunjeničkim grupama u Siriji takođe je završio u arsenalu IS, a zanimljivo je da se u izveštaju o borbenoj gotovosti IS, koji je pre tačno godinu dana pripremljen za Savet bezbednosti, konstatuje da su mu rezerve oružja i municije dovoljne za naredne dve godine.
U tom izveštaju konstatuje se i da IS ima tenkove T-55 i T-72, američke „hamvi” transportere, protivavionsku artiljeriju srednjeg dometa, uključujući i rakete tipa „stinger”, koje se ispaljuju s ramena (inače ključno oružje kojim su mudžahedini krajem osamdesetih godina 20. veka proterali Sovjetski Savez iz Avganistana). Analizirano je i poreklo „znatnih zaliha municije”: proizvedena je u SAD, bivšem Sovjetskom Savezu, SAD, postsovjetskoj Rusiji i – Srbiji (ali se ne navodi kako je stigla do IS).
Dok je Al Kaida globalna teroristička mreža za organizovanje spektakularnih terorističkih napada na zapadne države, od kojih je najefektniji i najdramatičniji bio onaj na Njujork i Vašington – i neka vrsta avangarde globalnog džihada, muslimanskog svetog rata protiv nevernika – IS je nešto mnogo veće: sebe vidi kao vrhovni verski, politički i vojni autoritet svih oko 1,6 milijardi vernika islama, piše Politika.
Razlog za konfuziju oko prirode Islamske države jeste u njenoj brzoj i dramatičnoj transformaciji od jedne od mnogih sunitskih pobunjeničkih grupa koje se bore protiv američke okupacije (i sa njom uspostavljene šiitske dominacije) u Iraku, do organizacije koja je od januara do juna prošle godine zauzela teritoriju dimenzija Velike Britanije (otprilike tri Srbije) i na njoj uvela svoja pravila i administraciju, koja neposredno utiče na živote oko sedam miliona ljudi (2,5 miliona u Siriji i 4,5 miliona u Iraku).
Islamska država je time ostvarila istorijsko postignuće: izbrisala je stogodišnju granicu koju su povukle kolonijalne sile, čime je postala značajan faktor geopolitike ne samo u regionu Bliskog istoka, nego i izazivač postojećeg globalnog poretka, pred kojim je nemoćan i njegov predvodnik, Amerika, ali i druge sile, poput Irana i Rusije (čija se intervencija u Siriji proglašava za postignuće).
Ni ideologija IS nije možda tolika misterija kakvom se čini. U najkraćem, ona je, proglasivši se „kalifatom” (ili „halifatom”), i imenovanjem njenog vođe Abu Bakr al Bagdadija za kalifa, pa prema tome i zakonitog naslednika Muhameda, potvrdila da je njena ambicija da od celog sveta napravi „čistu” (pravovernu) islamsku državu, zasnovanu na principima doslovnog tumačenja Kurana.
Ideologija IS podrazumeva i pravi genocid nad oko 200 miliona pripadnika šiitskog ogranka islama – onih koji su se u dogmatskom sporu oko toga ko su pravi naslednici osnivača vere, sa stanovišta većinskih (90 odsto) sunita, našli na pogrešnoj strani. Šiiti imaju svoju državu – Iran, većina su u Iraku i vladajuća manjina u Siriji.
IS, dakle, ima cilj da svet „pročisti” tako što će nevernike pobiti ili podjarmiti. Hrišćanima će, doduše, životi biti pošteđeni ako se potčine i plaćaju specijalni porez. Ponovo će ozakoniti ropstvo, a žene vratiti tamo gde im je mesto (isključivo u kući).
IS nije priznata država
Ono što je utešno, jeste da nijedan od suseda – i nijedna država sveta – nije priznala IS. I da prema njemu odbojan stav ima većina muslimana u svetu, sudeći prema rezultatima istraživanja renomiranog „Pju istraživačkog centra”, sprovedenim u maju i aprilu ove godine u 11 zemalja. Ali je činjenica i da su mnoge države, uključujući i muslimanske susede, svojim činjenjem ili nečinjenjem doprinele usponu IS.
Reč je, dakle, o svojevrsnom geopolitičkom terorizmu, a IS od Al Kaide razlikuje i način na koji se finansira. U početku, to su bile donacije bogatih Arapa iz zemalja sa sopstvenim interesima i kalkulacijama u regionalnoj preraspodeli moći ali, postajući kvazidržava, IS je razvio i svestrane mehanizme finansijske samodovoljnosti.
Osnovi izvor prihoda je nafta: IS kontroliše 60 odsto sirijskih naftnih kapaciteta i sedam velikih nalazišta u Iraku. Prodaje ih preko posrednika, najčešće krijumčara, a mušterija (zbog cene niže od tržišne), ima napretek (među njima je i režim Bašara Asada). Procene su da od toga prihoduje između jednog i tri miliona dolara dnevno (Pentagon je tek prošle nedelje na spisak meta svoje avijacije stavio i kamionske konvoje koju prevoze tu naftu).
Finansiranje
Svoju kasu Islamska država je popunila i poharom banaka u gradovima koje je okupirala (tako su ispražnjeni sefovi pokrajinske centralne banke u Mosulu). Sem toga, njeni borci pljačkaju i svojim komandama dostavljaju i nakit i antikvitete, a prihodi se ostvaruju i prodajom u osvojenim područjima zaplenjenih automobila i mašinerije. Administracija IS oporezuje sve ekonomske aktivnosti, dok u zapadnom Iraku naplaćuje putarinu na tamošnjoj veoma prometnoj saobraćajnoj infrastrukturi. Naravno, prihodi se ostvaruju i od ucena za otete taoce – opet je reč o milionima dolara.
Uprkos svojoj brutalnosti, rigidnoj ideologiji i ekstremizmu, Islamska država je privlačna mnogima: u pomenutom izveštaju za Savet bezbednosti konstatuje se da je u redovima njene vojske najmanje 15.000 dobrovoljaca iz oko 80 zemalja. To se objašnjava efektnom propagandom i umešnim korišćenjem novih komunikacionih tehnologija (društvene mreže).
Mnogi su tamo otišli u potrazi za avanturom, željom da nečemu pripadaju, a među mamcima je i seks: za svoje borce IS obezbeđuje partnerke, koje su ili dobrovoljke ili na to prinuđene, pa čak i porobljene. Važno je napomenuti i da se u formacije IS, po pravilu, ne odlazi s povratnom kartom.
