GLOBALNA PARTIJA ŠAHA: Tri pravca ruske strategije u Ukrajini
Model današnjih rusko-ukrajinskih odnosa je jako retka pojava u svetskoj politici. Mnogi tvrde da je Rusija na čelu sa Vladimirom Putinom "kapitulirala", kada je reč o konfliktu na istoku Ukrajine, ali ruski predsednik i državni vrh igraju jako komplikovanu političku igru na globalnom nivou a "figure" među kojima su i one iz država članica NATO alijanse, su tek poređane na tablu - partija je tek počela!
Da bismo razumeli pravila igre potrebno je da sagledamo trenutnu situaciju na terenu. Još uvek je rano govoriti o pobednicima i gubitnicima u kompleksnom konfliktu koji će sasvim sigurno imati veliku ulogu na globalnom političko-ekonomskom planu. Jedno je sasvim sigurno - Rusija je daleko od toga, što pojedini mediji tumače kao "kapitulaciju" a rezultat ove političke igre svetskih razmera bi lako mogao biti u potpunosti suprotan tim tumačenjima. "Partija" je počela, kraj se još uvek ne nazire a nakon poslednjeg poteza Porošenka sa prekidom primirja i prelaskom na tajanstveni Plan B, možemo reći "Alea iacta est" - KOCKA JE BAČENA!
Koji su ključni elementi?
Rusija ne priznaje potpunu legitimnost vlasti u Kijevu na čelu sa novoizabranim predsednikom Porošenkom. Priznavanje Janukoviča kao jedinog legitimnog predsednika Ukrajine do isteka njegovih ovlašćenja još uvek niko nije ukinuo. Međutim, sa vlastima u Kijevu vode se pregovori kao sa "vlastima koje realno kontrolišu teritoriju".
Predmet pregovora za Rusiju će iznositi sledeće stavke:
- Poštovanje ugovora koji se odnose na gasni sporazum sa Ukrajinom
Ukrajina još uvek nije odplatila dug i odbija da ga plati zbog , kako tvrde njeni zvaničnici, previsokih kamata koje je Rusija nametnula.
- Uspostavljanje mira u jugoistočnim regionima Ukrajine
U jugoistočnim delovima bivše sovjetske republike, Donjeck i Lugansk, još uvek živi veliki broj ruskog stanovništva koje je pogođeno teškom krizom pa je za ruske vlasti od ključnog značaja njeno najosnovnije pravo i obaveza - da zaštiti svoje građane od svakodnevnog nasilja i humanitarne katastrofe.
- Insistiranje na ustavnim reformama ukrajinske države - federalizacija
Rusija, za sada, nije prihvatila odcepljenje regiona na istoku Ukrajine, Luganska i Donjecka, iako je njen zvaničan stav da poštuje volju građana koju su iskazali na referendumu. Vlasti u Rusiji žele uspostavljanje aktivnog dijaloga između predstavnika istočnih pokrajina i vlasti u Kijevu, kao i proširenje autonomije tih regiona.
Ukrajina sa svoje strane želi da vodi pregovore o izmenama ugovora koje se odnose na gas, o nemešanju Rusije u događaje na jugoistoku zemlje i o vraćanju Krima u sastav Ukrajine.
Kao što vidimo, pozicije obe strane su čak i na nivou ocene situacije dijametralno suprotne. Uzimajući u obzir potpunu političku i finansijsku zavisnost Kijeva od SAD i EU, Moskva praktično nema "poluge" za neposredan uticaj na kijevsku vlast.
Događaji tokom poslednja četiri meseca ubedljivo potvrđuju da je Kijev, nasuprot zdravom razumu i nacionalnim interesima zemlje, spreman ne samo da uništi sopstvenu ekonomiju nego i sopstvenu državnost. Danas eksperti jednoglasno ocenjuju delovanje ukrajinske vlasti kao jedan lanac provokacija, čiji je jedini cilj da izazove direktnu vojnu intervenciju Rusije na ukrajinskoj teritoriji. Isto tako jednoglasno, svetski eksperti tvrde da se takva delovanja ostvaruju isključivo u interesu SAD, koje su zainteresovane za maksimalno pogoršanje odnosa Rusije i EU dok je ukrajinska kriza savršen izgovor za transparentno delovanje u tom pravcu.
Prema tome, uticaj Rusije na situaciju u Kijevu može da se ostvaruje u tru pravca:
1. Informativni (širenje istinitih informacija), politički (podrška evroskeptika) i ekonomski (odustajanje od preuzimanja odgovornosti za rešavanje problema tranzita gasa u EU preko Ukrajine). Stimulisanje Evropske unije u zauzimanju nezavisne i konstruktivne pozicije po pitanju regulisanje ukrajinske krize.
2. Uticaj na SAD putem stvaranja problema u drugim regionima planete, koji su važni za Vašington, putem razvlačenja snaga SAD, i odvlačenja njihove pažnje od Ukrajine kao od primarnog problema. Na kraju, stimulisanje Vašingtona na odustajanje od aktivnog učešća u ukrajinskoj krizi i njegov izlazak iz procesa (prema sirijskom scenariju).
3. Vojni pritisak na Kijev putem svestranog jačanja armije narodne odbrane jugoistoka, povećanja njene borbene sposobnosti i pripremanja za ofanzivu na Kijev i druge regione koji su pod kontrolom vlade Porošenko-Jacenjuk.
U principu, rad u sva tri pravca treba da se realizuje zajedničkim delovanjem. Sudeći prema razvoju događaja tokom poslednjih meseci, ono se tako i odvija.
Pod pritiskom okolnosti više sile (izlazak SAD iz igre, zauzimanje konstruktivnijeg stava EU, vojni uspesi narodne armije), Kijev se teoretski u nekoj fazi može odlučiti na direktne kontakte pod ruskim uslovima, ali je to malo verovatno.
Ako se i desi takva promena u politici kijevske vlasti, ona će verovatno već biti zakasnela i moći će da se iskoristi isključivo za legalizaciju bezuslovne kapitulacije (u ambalaži mirovnog sporazuma između Kijeva i Jugoistoka).
Najverovatnija varijanta je ona u kojoj će SAD do kraja koristiti rušilački potencijal kijevskih vlasti i stimulisati vladu Porošenko-Jacenjuk na besmislen otpor, čak i u slučaju da izgube kontrolu nad glavnim gradom i većim delom zemlje.