ГЛОБАЛНА ПАРТИЈА ШАХА: Три правца руске стратегије у Украјини

Да бисмо разумели правила игре потребно је да сагледамо тренутну ситуацију на терену. Још увек је рано говорити о победницима и губитницима у комплексном конфликту који ће сасвим сигурно имати велику улогу на глобалном политичко-економском плану. Једно је сасвим сигурно - Русија је далеко од тога, што поједини медији тумаче као "капитулацију" а резултат ове политичке игре светских размера би лако могао бити у потпуности супротан тим тумачењима. "Партија" је почела, крај се још увек не назире а након последњег потеза Порошенка са прекидом примирја и преласком на тајанствени План Б, можемо рећи "Алеа иацта ест" - КОЦКА ЈЕ БАЧЕНА!

Који су кључни елементи?

Русија не признаје потпуну легитимност власти у Кијеву на челу са новоизабраним председником Порошенком. Признавање Јануковича као јединог легитимног председника Украјине до истека његових овлашћења још увек нико није укинуо. Међутим, са властима у Кијеву воде се преговори као са "властима које реално контролишу територију".

Предмет преговора за Русију ће износити следеће ставке:

- Поштовање уговора који се односе на гасни споразум са Украјином

Украјина још увек није одплатила дуг и одбија да га плати због , како тврде њени званичници, превисоких камата које је Русија наметнула.

- Успостављање мира у југоисточним регионима Украјине

У југоисточним деловима бивше совјетске републике, Доњецк и Луганск, још увек живи велики број руског становништва које је погођено тешком кризом па је за руске власти од кључног значаја њено најосновније право и обавеза - да заштити своје грађане од свакодневног насиља и хуманитарне катастрофе.

- Инсистирање на уставним реформама украјинске државе - федерализација

Русија, за сада, није прихватила одцепљење региона на истоку Украјине, Луганска и Доњецка, иако је њен званичан став да поштује вољу грађана коју су исказали на референдуму. Власти у Русији желе успостављање активног дијалога између представника источних покрајина и власти у Кијеву, као и проширење аутономије тих региона.

Украјина са своје стране жели да води преговоре о изменама уговора које се односе на гас, о немешању Русије у догађаје на југоистоку земље и о враћању Крима у састав Украјине.

Као што видимо, позиције обе стране су чак и на нивоу оцене ситуације дијаметрално супротне. Узимајући у обзир потпуну политичку и финансијску зависност Кијева од САД и ЕУ, Москва практично нема "полуге" за непосредан утицај на кијевску власт.

Догађаји током последња четири месеца убедљиво потврђују да је Кијев, насупрот здравом разуму и националним интересима земље, спреман не само да уништи сопствену економију него и сопствену државност. Данас експерти једногласно оцењују деловање украјинске власти као један ланац провокација, чији је једини циљ да изазове директну војну интервенцију Русије на украјинској територији. Исто тако једногласно, светски експерти тврде да се таква деловања остварују искључиво у интересу САД, које су заинтересоване за максимално погоршање односа Русије и ЕУ док је украјинска криза савршен изговор за транспарентно деловање у том правцу.

Према томе, утицај Русије на ситуацију у Кијеву може да се остварује у тру правца:

1. Информативни (ширење истинитих информација), политички (подршка евроскептика) и економски (одустајање од преузимања одговорности за решавање проблема транзита гаса у ЕУ преко Украјине). Стимулисање Европске уније у заузимању независне и конструктивне позиције по питању регулисање украјинске кризе.

2. Утицај на САД путем стварања проблема у другим регионима планете, који су важни за Вашингтон, путем развлачења снага САД, и одвлачења њихове пажње од Украјине као од примарног проблема. На крају, стимулисање Вашингтона на одустајање од активног учешћа у украјинској кризи и његов излазак из процеса (према сиријском сценарију).

3. Војни притисак на Кијев путем свестраног јачања армије народне одбране југоистока, повећања њене борбене способности и припремања за офанзиву на Кијев и друге регионе који су под контролом владе Порошенко-Јацењук.

У принципу, рад у сва три правца треба да се реализује заједничким деловањем. Судећи према развоју догађаја током последњих месеци, оно се тако и одвија.

Под притиском околности више силе (излазак САД из игре, заузимање конструктивнијег става ЕУ, војни успеси народне армије), Кијев се теоретски у некој фази може одлучити на директне контакте под руским условима, али је то мало вероватно.

Ако се и деси таква промена у политици кијевске власти, она ће вероватно већ бити закаснела и моћи ће да се искористи искључиво за легализацију безусловне капитулације (у амбалажи мировног споразума између Кијева и Југоистока).

Највероватнија варијанта је она у којој ће САД до краја користити рушилачки потенцијал кијевских власти и стимулисати владу Порошенко-Јацењук на бесмислен отпор, чак и у случају да изгубе контролу над главним градом и већим делом земље.