NISU UČINILI NIŠTA: Bagdad, Britanija i SAD znali da će ISIL napasti Mosul

Uprkos činjenici da aktuelni haos u Iraku može na kraju poslužiti Kurdima kao odskočna daska ka proglašenju nezavisnosti od Bagdada, prisutnost ISIL-a na njihovim granicama ipak nije poželjan ishod.

Kurdske snage, poznate kao Pešmerga, pokazale su se kao jedina relevantna vojna sila u Iraku koja je u stanju da se sukobi sa ISIL-om i da pobedi. Svoju spremnost pokazali su u munjevitoj ofanzivi protiv ISIL-a proteravši ih iz grada Kirkuk gde već duže vremena imaju svoje interese.

No, eskalacija sukoba između ISIL-a i Kurda je na pomolu - jedan od komandanata Pešmerga vojske rekao je kako se sada sukobljavaju s "gerilskom silom koja je jako dobro naoružana američkim oružjem pošto su ga pokupili nakon što je iračka vojska pobegla".

SAD i dalje odbija vazdušni napad na ISIL

Imajući u vidu kako dugotrajne stabilnosti sa ISIL-om u blizini jednostavno ne može biti, Kurdi sada, baš kao i Bagdad, pokušavaju da nagovore SAD da pokrene vazdušne napade protiv ISIL-a. Ipak, Vašington, pre svega zbog političkih razloga - još uvek odbija  da sprovede tu akciju.

Fokus ISIL-a je da dokrajči vlast u Bagdadu kako bi se oslobodili pretnje od bilo kakve veće kontra-ofanzive, ali život s Kurdima neće biti moguć, baš kao što nije bio ni u susednoj Siriji gde su upravo pripadnici ISIL-a počinili brojne masakre nad kurdskim stanovništvom.

Irački Kurdistan znao da se sprema ofanziva ISIL-a

U isto vreme otkrivaju se neki zanimljivi detalji u pogledu same ISIL-ove ofanzive koja je započela pre desetak dana i od onda ostvarila nezapamćeni napredak u vidu širenja teritorijalne kontrole.

"Imali smo informacije. Tačno smo znali koju strategiju će koristiti. Znali smo ko su im vojni planovi. Ipak, niko nije ragovao", rekao je Bahjat i istakao kako su znali da će ISIL prvo krenuti na Mosul.

Zašto niko nije reagovao?

Ako izuzmemo činjenicu da sama ofanziva ISIL-a nekima zapravo ni ne smeta previše, pitanje se može postaviti - kako se moglo reagovati? Informacije s kojima raspolažu Kurdi nisu bile nikakva tajna - svi koji su pratili razvoj situacije mogli su zaključiti da će ISIL postati jako opasna vojna sila, a postala je isključivo zahvaljujući Zapadnoj potpori tzv. "opozicije" u Siriji, gde je oružje bez neke velike prepreke završavalo upravo u rukama ISIL-a.

Bagdad, ako je i znao unapred što se sprema, nije mogao učiniti puno, a možda su se naivno nadali - pozivi u pomoć idu u prilog toj teoriji - da će im SAD zaista priskočiti u pomoć kada krene ofanziva ISIL-a.

Što se tiče Iračkog Kurdistana, oni su svakako hteli još bolje veze sa Zapadom, ali Turska se pokazala daleko dominantniji investitor. Čak 55 odsto stranih kompanija koje investiraju na ovom prostoru su turske kompanije. Nezavisni Irački Kurdistan je zato bio jako važan za Ankaru, no pitanje ISIL-a neće moći da reši preko noći.

Šef obaveštajne službe Iračkog Kurdistana, Lahur Talabani, svestan je uloge SAD-a u ovoj krizi te navodi kako je Obama čak odgovorniji za ovu situaciju nego njegov prethodnik koji je 2003. pokrenuo invaziju na Irak.

Šta se očekuje od Baraka Obame?

Od Obame se očekivalo mnogo, ali jedini njegov pozitivan potez je bio prekid okupacije Iraka.

Ironično, upravo je on postupio tako da taj jedini pozitivan potez postane uvod u iračku tragediju koja se upravo odvija. Koketiranje s Islamistima i slavljenje katarske politike u kontekstu "Arapskog proleća" je bilo prvo veliko uplitanje, no Pandorina kutija otvara se nekoliko meseci kasnije - napad na Libiju 2011. godine bio je daleko najveća greška američke administracije i svi aktuelni događaji mogu se direktno povezati s tom agresijom. Sirija je odmah nakon Libije došla kao kontinuitet te politike, ali Libija je postala i ostala epicentar i inkubator ekstremizma koji se brzo proširio sa severa Afrike na Levant.

Ono što pojačava ovu tragediju je činjenica da SAD ne namerava ni da pokuša da sanira svoje "greške" - jer dok ISIL teroriše Irak, u Vašingtonu se i dalje kuju planovi kako da se sruši vlast u Damasku, što bi neminovno moglo dovesti i do ekspres-formiranja ISIL-ove terorističke države od Mediterana do Irana.

Kuda ovakva politika vodi?

I na kraju - pitanje svih pitanja: Što SAD želi od Iraka? Jedinstveni Irak pod kontrolom Vašingtona? Dezintegrisani Irak kojim bi lakše upravljali? Zapravo, ovo je jako zanimljivo pitanje jer su oba odgovara na neki način tačna. Zavisi samo koja će američka doktrina prevladati, ali jedna stvar je sigurna - SAD će se nastojati da se prilagodi situaciji kako se ona bude razvijala, a to već čine u nizu slučajeva. Druga je stvar koliko se s takvim brojnim kombinacijama uopće može izaći na kraj.

Obamina politika nema jedinstvenu potporu u SAD-u, američki Kongres je čak bio spreman na potez bez presedana - blokadu Obaminog pokušaja vojnog angažmana u Siriji.

Sličnu situaciju imamo i danas kada je reč o Iraku - jedan deo američke političke elite sigurno želi da sačuva jedinstveni Irak, a u nešto boljem odnosu Malikija s Teheranom i Damaskom zapravo ni ne vide problem sve dok poslovni interesi funkcionišu normalno.

Ipak, Damask je postao Obamina opsesija, a Asadova potpora Bagdada je jedan od razloga što želi da ukloni Malikija sa političke scene. Čak i s ISIL-om? Izgleda da je tako, a ako Vašington zaista ne bude reagovao protiv ISIL-a, onda će to biti i potvrda ove opasne politike.