НИСУ УЧИНИЛИ НИШТА: Багдад, Британија и САД знали да ће ИСИЛ напасти Мосул

Упркос чињеници да актуелни хаос у Ираку може на крају послужити Курдима као одскочна даска ка проглашењу независности од Багдада, присутност ИСИЛ-а на њиховим границама ипак није пожељан исход.

Курдске снаге, познате као Пешмерга, показале су се као једина релевантна војна сила у Ираку која је у стању да се сукоби са ИСИЛ-ом и да победи. Своју спремност показали су у муњевитој офанзиви против ИСИЛ-а протеравши их из града Киркук где већ дуже времена имају своје интересе.

Но, ескалација сукоба између ИСИЛ-а и Курда је на помолу - један од команданата Пешмерга војске рекао је како се сада сукобљавају с "герилском силом која је јако добро наоружана америчким оружјем пошто су га покупили након што је ирачка војска побегла".

САД и даље одбија ваздушни напад на ИСИЛ

Имајући у виду како дуготрајне стабилности са ИСИЛ-ом у близини једноставно не може бити, Курди сада, баш као и Багдад, покушавају да наговоре САД да покрене ваздушне нападе против ИСИЛ-а. Ипак, Вашингтон, пре свега због политичких разлога - још увек одбија  да спроведе ту акцију.

Фокус ИСИЛ-а је да докрајчи власт у Багдаду како би се ослободили претње од било какве веће контра-офанзиве, али живот с Курдима неће бити могућ, баш као што није био ни у суседној Сирији где су управо припадници ИСИЛ-а починили бројне масакре над курдским становништвом.

Ирачки Курдистан знао да се спрема офанзива ИСИЛ-а

У исто време откривају се неки занимљиви детаљи у погледу саме ИСИЛ-ове офанзиве која је започела пре десетак дана и од онда остварила незапамћени напредак у виду ширења територијалне контроле.

"Имали смо информације. Тачно смо знали коју стратегију ће користити. Знали смо ко су им војни планови. Ипак, нико није раговао", рекао је Бахјат и истакао како су знали да ће ИСИЛ прво кренути на Мосул.

Зашто нико није реаговао?

Ако изузмемо чињеницу да сама офанзива ИСИЛ-а некима заправо ни не смета превише, питање се може поставити - како се могло реаговати? Информације с којима располажу Курди нису биле никаква тајна - сви који су пратили развој ситуације могли су закључити да ће ИСИЛ постати јако опасна војна сила, а постала је искључиво захваљујући Западној потпори тзв. "опозиције" у Сирији, где је оружје без неке велике препреке завршавало управо у рукама ИСИЛ-а.

Багдад, ако је и знао унапред што се спрема, није могао учинити пуно, а можда су се наивно надали - позиви у помоћ иду у прилог тој теорији - да ће им САД заиста прискочити у помоћ када крене офанзива ИСИЛ-а.

Што се тиче Ирачког Курдистана, они су свакако хтели још боље везе са Западом, али Турска се показала далеко доминантнији инвеститор. Чак 55 одсто страних компанија које инвестирају на овом простору су турске компаније. Независни Ирачки Курдистан је зато био јако важан за Анкару, но питање ИСИЛ-а неће моћи да реши преко ноћи.

Шеф обавештајне службе Ирачког Курдистана, Лахур Талабани, свестан је улоге САД-а у овој кризи те наводи како је Обама чак одговорнији за ову ситуацију него његов претходник који је 2003. покренуо инвазију на Ирак.

Шта се очекује од Барака Обаме?

Од Обаме се очекивало много, али једини његов позитиван потез је био прекид окупације Ирака.

Иронично, управо је он поступио тако да тај једини позитиван потез постане увод у ирачку трагедију која се управо одвија. Кокетирање с Исламистима и слављење катарске политике у контексту "Арапског пролећа" је било прво велико уплитање, но Пандорина кутија отвара се неколико месеци касније - напад на Либију 2011. године био је далеко највећа грешка америчке администрације и сви актуелни догађаји могу се директно повезати с том агресијом. Сирија је одмах након Либије дошла као континуитет те политике, али Либија је постала и остала епицентар и инкубатор екстремизма који се брзо проширио са севера Африке на Левант.

Оно што појачава ову трагедију је чињеница да САД не намерава ни да покуша да санира своје "грешке" - јер док ИСИЛ терорише Ирак, у Вашингтону се и даље кују планови како да се сруши власт у Дамаску, што би неминовно могло довести и до експрес-формирања ИСИЛ-ове терористичке државе од Медитерана до Ирана.

Куда оваква политика води?

И на крају - питање свих питања: Што САД жели од Ирака? Јединствени Ирак под контролом Вашингтона? Дезинтегрисани Ирак којим би лакше управљали? Заправо, ово је јако занимљиво питање јер су оба одговара на неки начин тачна. Зависи само која ће америчка доктрина превладати, али једна ствар је сигурна - САД ће се настојати да се прилагоди ситуацији како се она буде развијала, а то већ чине у низу случајева. Друга је ствар колико се с таквим бројним комбинацијама уопће може изаћи на крај.

Обамина политика нема јединствену потпору у САД-у, амерички Конгрес је чак био спреман на потез без преседана - блокаду Обаминог покушаја војног ангажмана у Сирији.

Сличну ситуацију имамо и данас када је реч о Ираку - један део америчке политичке елите сигурно жели да сачува јединствени Ирак, а у нешто бољем односу Маликија с Техераном и Дамаском заправо ни не виде проблем све док пословни интереси функционишу нормално.

Ипак, Дамаск је постао Обамина опсесија, а Асадова потпора Багдада је један од разлога што жели да уклони Маликија са политичке сцене. Чак и с ИСИЛ-ом? Изгледа да је тако, а ако Вашингтон заиста не буде реаговао против ИСИЛ-а, онда ће то бити и потврда ове опасне политике.