LEGENDA ŽIVI: Evo šta je i kako je nastao čuveni "paradajz turizam"
Nažalost, sasvim pogrešno ovaj pojam vezuje se za turiste koji nisu vični manirima, domaćem vaspitanju i pre svega, koji nemaju novca da bi se hranili po restoranima već sami hranu primpremaju, a mnogo toga donose na letovanje od kuće.
Običaj piknika, ili obroka na nekoj od plaža u Grčkoj ili Crnoj Gori, uz nezaobilazno seckanje paradajz salate dok vas ostali kupači posmatraju, dobio je svoj prepoznatljiv naziv – "paradajz turizam".
Nažalost, sasvim pogrešno ovaj pojam vezuje se za turiste koji nisu vični manirima, domaćem vaspitanju i pre svega, koji nemaju novca da bi se hranili po restoranima već sami hranu primpremaju, a mnogo toga donose na letovanje od kuće.
Prvi put se ovaj pojam, koji je iskljulivo srpska izmišljotina, pojavio početkom osamdesetih kada je iznenada postalo in letovati u Grčkoj. To je bila era Jugoslavije i sasvim ugodnog života, kada su čak i radnici imali pristojne plate, domaća valuta dinar je bio jak i cenjen, naš pasoš uvažavan, a životni standard više nego pristojan. A da bi smo doveli do objašnjenja pojma i kako je do njegovog nastanka došlo, moramo obavezno navesti karakteristike doba u kojem se tada živelo i letovalo.
PLANIRATE U GRČKU NA MORE? Ovo nikako ne smete da nosite sa sobom!
U proseku skoro svaka porodica u Jugoslaviji je mogla da priušti letovanje. Letovalo se najmanje oko 15 dana, a u najvećem procentu destinacije su bila odmarališta (hoteli u vlasništvu fabrika, firmi, gradova, škola…itd.) na obali Jadrana u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Oni najbogatiji letovali su u Grčkoj, a malo ko u Italiji, ili Francuskoj. Egipat, Turska i Tunis kao letnje destinacije bile su nepoznate. Letovanje u Grčkoj iznenada je postalo alternativa ustaljenoj šemi letovanja, a pri tom – Grčka je tada bila vrlo “intrigantni zapad”.
Bilo je to vreme kada se u Jugoslaviji pila jedna do dve vrste kafa, konzumirala jedna do dve vrste čokolade, veš se prao samo jednim deterdžentom, zaprška pravila samo jednom vrstom mlevene paprike (Aleva – koja je od tada odomaćena kao univerzalan naziv za sve vrste mlevene crvene paprike). Letovati u Grčkoj bila je prilika za uživanje, ali i za šoping.
Put do Grčke bio je moderan, uglavnom auto-put identičnog pravca današnjici, a iz Srbije, naročito iz njenih južnih delova, do Soluna se dolazilo relativno brzo. Putarine nisu bile visoke, cena goriva jeftina, a onda se dolazilo do graničnog prelaza Evzoni kod Đevđelije i do čudesnog free-shop-a. Bila je to vrsta trgovine gde se bez plaćanja carine mogla jeftinije kupiti roba koju je moguće naći samo u inostranstvu – parfemi, video i audio tehnika, alkoholna pića i slatkiši. Šopingovati na free-shopovima značilo je i nabaviti najkvalitetnije cigarete – u boksevima.
Nakon graničnog prelaza dolazilo se do Soluna koji je u to doba dobijao prve velike hipermarkete, kakvi nisu postojali u Jugoslaviji. Naši turisti tako su prvi put upravo u Solunu kupovali recimo mirišljave sapune, ili mirišljav i šaren školski pribor. Grčka je bila idealna destinacija da se nabavi garderoba od džinsa, koju smo do tad najčešće donosili iz italijanskog Trsta, ali je bila i centar za kupovinu predmeta od kože ili krzna. Imućniji su se u Solunu snabdevali nakitom.
Mogućnost šopinga bila je pravi i glavni mamac našim prvim turistima – istim onim koji će na plažama grickati paradajz. Najbliža letovališta Solunu postala su meta srpskih ljubitelja mora.
Pre svega Paralija i Leptokarija podno Soluna, i mestaStavros i Asprovalta prema istoku. Razlog njihove popularnosti bila je mogućnost da se u jednom danu iz, recimo centralne Srbije, doputuje do njih, što je bilo nekako identično putovanju ka Crnoj Gori. Ipak, put ka Grčkoj bio je daleko udobniji, bez velikih krivina, serpentina, visinskih razlika, a pri tom ukrašen cvećem i rastinjem od granice prema Solunu.
GRČKA NIJE JEDINI HIT: Evo koje destinacije biraju Srbi za putovanja
Pomenuta letovališta nisu bila reklamirana od strane tek nekoliko tada postojećih jugoslovenskih turističkih agencija, niti su tamo postojali hoteli ili odmarališta kakve su poznavali naši turisti. Jedino je bilo moguće iznajmiti apartmane i studije na određen broj dana i to lično, odmah po dolasku na destinaciju. Tada su obično očevi kretali u potragu za smeštajem birajući zgrade i zapitkujući gde su vlasnici istih, a majke sa decom su preostalo vreme provodile u automobilu očekujući vest o odabranom smeštaju. Svi apartmani su, gle čuda za to doba, imali male kuhinje i mogućnost da se kuva, a to je predstavljalo oduševljenje za srpske turiste naviknute na ponekad stereotipne hotelske obroke duž Jadrana.
Prilika da sami biraju šta će obedovati delovala je kao nešto izvanredno. Ujedno, u okolini su se nalazile prilike da se prvi put u životu probaju ukusi girosa, pa i legendarne pice. Nešto fascinantno “krile” su lokalne pekare - a to je šansa da, recimo, pre odlaska na plažu majke u tepsiji pripreme iseckan krompir i tranžirano pile sa sve začinima, a prilikom šetnje do plaže tepsiju predaju pekari.
Za malu cenu pekara je pekla donet ručak, a naši turisti su ga podizali usput vraćajući se sa plaže, ššto je predstavljalo idealnu priliku “da mama ručak skuva ali da se ne muči”. I tako su naši turisti uživali u onom što inače najviše vole da jedu – punjenim paprikama, sarmama, pečenim pilićima, pečenju, musaki, retko eksperimentušući sa lokalnim specijalitetima.
BEOGRAD INVESTITORSKA DESTINACIJA! Grad postaje sve atraktivniji za turiste
Peščane plaže, verovali ili ne, pre su se smatrale manom nego li prednošću, jer smo zbog jadranske obale šljunak smatrali luksuzom. A sva čar dolazila je sa rafova prodavnica i butika. Sva roba kao da je svetlucala i bila idealno primamljiva. Letovati u Grčkoj postalo je “šoping sa povremenim kupanjem”. I ta ogromna želja da se što više šopinguje, dovela je do pojave štednje – namirnice su se donosile iz Srbije, iako je svega bilo i u Grčkoj. U torbama su svoje mesto pronašle paštete, mesni naresci, suhomesnati proizvodi, ali ne i voće i povrće, jer to je bilo nepraktično nositi iz Srbije.
U grčkim piljarama jedino su izgledom iskakale po neke vrste lubenica ili po koje nepoznato južno voće, ali svima omiljeni sastojci za salate – krastavci i paradajz, bili su svakodnevna želja. Godinama unazad, naši turisti bili su naviknuti na tri obeda dnevno tokom letovanja (u jadranskim hotelima i odmaralištima gotovo uvek je usluga bila pun pansion, a noćenje s doručkom ili polupansion bili su retkost). Ritam dana i na letovanju u Grčkoj podrazumevo je i obavezan ručak zbog prethodnih navika, kada su turisti sa plaža odlazili do svojih apartmana na “kuvanu hranu uz salatu”, ali i na obaveznu dremku. I ovde lagano dolazimo do pojave koja će stvoriti “paradajz turizam”.
"REŠILI SMO SE VRAGOVA": Dubrovčani PREREZALI UŽAD brodu sa poljskim turistima! (VIDEO)
Štedeći zbog željenog šopinga svaku drahmu (tadašnja grčka valuta) naši turisti su štedeli i sami kuvali, tj. sami su se hranili, najčešće bez odlaska u restorane. Cena paradajza bila je jako niska, ali je ukus tog paradajza sve opčinio. Verovali ili ne, po svedočanstvima “bio je bogatijeg ukusa”, a to nije bilo čudno jer su se na pijacama u Jugoslaviji nalazio samo paradajz uzgajan kod nas, eventualno u Makedoniji. Neretko će mnogi turisti kese paradajza nositi sa sobom u Jugoslaviju, upravo oduševjeni njegovim ukusom.
Onaj pesak na plažama, iako je bio neprijatan starijima, najmalađima je predstavljao neopisivu radost i dovelo je do toga da deca nisu želela da napuštaju plažu tokom vremena rezervisanog za ručak. Ujedno, i strah da im ne pokradu stvari ako svi zajedno odu u apartman na ručak i ostave peškire i suncobrane na plaži (jer ne že da “izgube omiljeno mesto na pesku toga dana”) bila je velika. I tada su mame odlazile u apartmane po ručak i donosile ga na plažu – a u tim korpama, bio je i njegovo veličanstvo ukusni paradajz.
Porodice su sa osmesima ručale i uživale, a deca su bezbrižno i radosno trčakrala po plaži grizući sočne loptice paradajza. Oni su zaista bili srećni, a od strane svih koji nisu letovali u Grčkoj tih godina smatrani su takođe srećnicima.Nisu bili siromašni, naprotiv. Nisu bili nekulturni, bez manira, naprotiv. Nastajale su prve zajedničke fotografije sa tih peščanih plaža, a istih 36 foto-snimaka mogli su da urade u jednom danu upravo tamo, u tim letovalištima, što je bila tada inače nemoguća misija u Jugoslaviji gde se na izradu fotgrafija čekalo do deset dana. Po povratku sa odmora usta su im bila puna hlaospeva prema onome šta su šopingovali, ali i vrlo često su spominjali i čudesan ukus grčkog paradajza.
NAHRANITE ČETVORO ZA 200 DINARA: Osvežavajuća salata od paradajza i viršli!
Istine radi, sigurno je da su naši turisti bili ohrabreni za obedovanje na plažama zbog brojnih grčkih, ali i porodica iz Albanije kojima je takav ručak deo tradicije. Nepoznato je kako se pomenuti običaj obedovanja na plažama preneo i na Crnogorsko primorje, ali su pretpostavke da je razlog razvoja “paradajz turizma” na toj obali isključivo ekonomske prirode, tj. turisti su hranu donosili iz Srbije zbog visokih cena u primorskim prodavnicama.
Neverovatno zvuči, ali paradajz turisti su uživali u svojim letovanjima, i pri tom dobro su se zabavljali, bili su srećni, siti i puni razne nove garderobe ili novotarija koje u domovini do tada još nisu viđene. Paradajz turisti nikada nisu bili “sramota”, već su bili “za primer”. Vremena, a i same države su se promenile, pa i navike, tradicije i turisti – danas ostaje sećanje na paradajz turizam kao deo srećnih dana otkrivanja onoga što je danas najomiljeniji način letovanja – letovanje u Grčkoj.
