ЛЕГЕНДА ЖИВИ: Ево шта је и како је настао чувени "парадајз туризам"

Обичај пикника, или оброка на некој од плажа у Грчкој или Црној Гори, уз незаобилазно сецкање парадајз салате док вас остали купачи посматрају, добио је свој препознатљив назив – "парадајз туризам".

Нажалост, сасвим погрешно овај појам везује се за туристе који нису вични манирима, домаћем васпитању и пре свега, који немају новца да би се хранили по ресторанима већ сами храну примпремају, а много тога доносе на летовање од куће.

Први пут се овај појам, који је искљуливо српска измишљотина,  појавио почетком осамдесетих када је изненада постало ин летовати у Грчкој. То је била ера Југославије и сасвим угодног живота, када су чак и радници имали пристојне плате, домаћа валута динар је био јак и цењен, наш пасош уважаван, а животни стандард више него пристојан. А да би смо довели до објашњења појма и како је до његовог настанка дошло, морамо обавезно навести карактеристике доба у којем се тада живело и летовало.

ПЛАНИРАТЕ У ГРЧКУ НА МОРЕ? Ово никако не смете да носите са собом!

У просеку скоро свака породица у Југославији је могла да приушти летовање. Летовало се најмање око 15 дана, а у највећем проценту дестинације су била одмаралишта (хотели у власништву фабрика, фирми, градова, школа…итд.) на обали Јадрана у Хрватској и Црној Гори. Они најбогатији летовали су у Грчкој, а мало ко у Италији, или Француској. Египат, Турска и Тунис као летње дестинације биле су непознате. Летовање у Грчкој изненада је постало алтернатива устаљеној шеми летовања, а при том – Грчка је тада била врло “интригантни запад”.

Било је то време када се у Југославији пила једна до две врсте кафа, конзумирала једна до две врсте чоколаде, веш се прао само једним детерџентом, запршка правила само једном врстом млевене паприке (Алева – која је од тада одомаћена као универзалан назив за све врсте млевене црвене паприке). Летовати у Грчкој била је прилика за уживање, али и за шопинг.

Пут до Грчке био је модеран, углавном ауто-пут идентичног правца данашњици, а из Србије, нарочито из њених јужних делова, до Солуна се долазило релативно брзо. Путарине нису биле високе, цена горива јефтина, а онда се долазило до граничног прелаза Евзони код Ђевђелије и до чудесног фрее-схоп-а. Била је то врста трговине где се без плаћања царине могла јефтиније купити роба коју је могуће наћи само у иностранству – парфеми, видео и аудио техника, алкохолна пића и слаткиши. Шопинговати на фрее-схоповима значило је и набавити најквалитетније цигарете – у боксевима.

БИЛИ СМО НА САЈМУ ТУРИЗМА УМЕСТО ВАС: Знамо где можете ићи за 1000 динара и зашто Мађари не пуштају Албанце у кућу (ФОТО)

Након граничног прелаза долазило се до Солуна који је у то доба добијао прве велике хипермаркете, какви нису постојали у Југославији. Наши туристи тако су први пут управо у Солуну куповали рецимо миришљаве сапуне, или миришљав и шарен школски прибор. Грчка је била идеална дестинација да се набави гардероба од џинса, коју смо до тад најчешће доносили из италијанског Трста, али је била и центар за куповину предмета од коже или крзна. Имућнији су се у Солуну снабдевали накитом.

Могућност шопинга била је прави и главни мамац нашим првим туристима – истим оним који ће на плажама грицкати парадајз. Најближа летовалишта Солуну постала су мета српских љубитеља мора.

Пре свега Паралија и Лептокарија подно Солуна, и местаСтаврос и Аспровалта према истоку. Разлог њихове популарности била је могућност да се у једном дану из, рецимо централне Србије, допутује до њих, што је било некако идентично путовању ка Црној Гори. Ипак, пут ка Грчкој био је далеко удобнији, без великих кривина, серпентина, висинских разлика, а при том украшен цвећем и растињем од границе према Солуну.

ГРЧКА НИЈЕ ЈЕДИНИ ХИТ: Ево које дестинације бирају Срби за путовања

Поменута летовалишта нису била рекламирана од стране тек неколико тада постојећих југословенских туристичких агенција, нити су тамо постојали хотели или одмаралишта какве су познавали наши туристи. Једино је било могуће изнајмити апартмане и студије на одређен број дана и то лично, одмах по доласку на дестинацију. Тада су обично очеви кретали у потрагу за смештајем бирајући зграде и запиткујући где су власници истих, а мајке са децом су преостало време проводиле у аутомобилу очекујући вест о одабраном смештају. Сви апартмани су, гле чуда за то доба, имали мале кухиње и могућност да се кува, а то је представљало одушевљење за српске туристе навикнуте на понекад стереотипне хотелске оброке дуж Јадрана. 

Прилика да сами бирају шта ће обедовати деловала је као нешто изванредно. Уједно, у околини су се налазиле прилике да се први пут у животу пробају укуси гироса, па и легендарне пице. Нешто  фасцинантно “криле” су локалне пекаре - а то је шанса да, рецимо, пре одласка на плажу мајке у тепсији припреме исецкан кромпир и транжирано пиле са све зачинима, а приликом шетње до плаже тепсију предају пекари.

За малу цену пекара је пекла донет ручак, а наши туристи су га подизали успут враћајући се са плаже, шшто је представљало идеалну прилику “да мама ручак скува али да се не мучи”. И тако су наши туристи уживали у оном што иначе највише воле да једу – пуњеним паприкама, сармама, печеним пилићима, печењу, мусаки, ретко експериментушући са локалним специјалитетима.

БЕОГРАД ИНВЕСТИТОРСКА ДЕСТИНАЦИЈА! Град постаје све атрактивнији за туристе

Пешчане плаже, веровали или не, пре су се сматрале маном него ли предношћу, јер смо због јадранске обале шљунак сматрали луксузом. А сва чар долазила је са рафова продавница и бутика. Сва роба као да је светлуцала и била идеално примамљива. Летовати у Грчкој постало је “шопинг са повременим купањем”. И та огромна жеља да се што више шопингује, довела је до појаве штедње – намирнице су се доносиле из Србије, иако је свега било и у Грчкој. У торбама су своје место пронашле паштете, месни наресци, сухомеснати производи, али не и воће и поврће, јер то је било непрактично носити из Србије.

У грчким пиљарама једино су изгледом искакале по неке врсте лубеница или по које непознато јужно воће, али свима омиљени састојци за салате – краставци и парадајз, били су свакодневна жеља. Годинама уназад, наши туристи били су навикнути на три обеда дневно током летовања (у јадранским хотелима и одмаралиштима готово увек је услуга била пун пансион, а ноћење с доручком или полупансион били су реткост). Ритам дана и на летовању у Грчкој подразумево је и обавезан ручак због претходних навика, када су туристи са плажа одлазили до својих апартмана на “кувану храну уз салату”, али и на обавезну дремку. И овде лагано долазимо до појаве која ће створити “парадајз туризам”.

"РЕШИЛИ СМО СЕ ВРАГОВА": Дубровчани ПРЕРЕЗАЛИ УЖАД броду са пољским туристима! (ВИДЕО)

Штедећи због жељеног шопинга сваку драхму (тадашња грчка валута) наши туристи су штедели и сами кували, тј. сами су се хранили, најчешће без одласка у ресторане. Цена парадајза била је јако ниска, али је укус тог парадајза све опчинио. Веровали или не, по сведочанствима “био је богатијег укуса”, а то није било чудно јер су се на пијацама у Југославији налазио само парадајз узгајан код нас, евентуално у Македонији. Неретко ће многи туристи кесе парадајза носити са собом у Југославију, управо одушевјени његовим укусом. 

Онај песак на плажама, иако је био непријатан старијима, најмалађима је представљао неописиву радост и довело је до тога да деца нису желела да напуштају плажу током времена резервисаног за ручак. Уједно, и страх да им не покраду ствари ако сви заједно оду у апартман на ручак и оставе пешкире и сунцобране на плажи (јер не же да “изгубе омиљено место на песку тога дана”) била је велика. И тада су маме одлазиле у апартмане по ручак и доносиле га на плажу – а у тим корпама, био је и његово величанство укусни парадајз.

Породице су са осмесима ручале и уживале, а деца су безбрижно и радосно трчакрала по плажи гризући сочне лоптице парадајза. Они су заиста били срећни, а од стране свих који нису летовали у Грчкој тих година сматрани су такође срећницима.Нису били сиромашни, напротив. Нису били некултурни, без манира, напротив.  Настајале су прве заједничке фотографије са тих пешчаних плажа, а истих 36 фото-снимака могли су да ураде у једном дану управо тамо, у тим летовалиштима, што је била тада иначе немогућа мисија у Југославији где се на израду фотграфија чекало до десет дана. По повратку са одмора уста су им била пуна хлаоспева према ономе шта су шопинговали, али и врло често су спомињали и чудесан укус грчког парадајза.

НАХРАНИТЕ ЧЕТВОРО ЗА 200 ДИНАРА: Освежавајућа салата од парадајза и виршли!

Истине ради, сигурно је да су наши туристи били охрабрени за обедовање на плажама због бројних грчких, али и породица из Албаније којима је такав ручак део традиције. Непознато је како се поменути обичај обедовања на плажама пренео и на Црногорско приморје, али су претпоставке да је разлог развоја “парадајз туризма” на тој обали искључиво економске природе, тј. туристи су храну доносили из Србије због високих цена у приморским продавницама.

Невероватно звучи, али парадајз туристи су уживали у својим летовањима, и при том добро су се забављали, били су срећни, сити и пуни разне нове гардеробе или новотарија које у домовини до тада још нису виђене. Парадајз туристи никада нису били “срамота”, већ су били “за пример”. Времена, а и саме државе су се промениле, па и навике, традиције и туристи – данас остаје сећање на парадајз туризам као део срећних дана откривања онога што је данас најомиљенији начин летовања – летовање у Грчкој.