LEGENDE DOMA KARABURMA: Dijagnoza Baneta Familije (II deo)

U vremenu kada se odigrava ova priča, sredinom prve decenije trećeg milenijuma, Bane Dijagnoza je imao preko 40, možda i preko 50, 60 godina. Ko će ga znati... Kažu ljudi da je trenirao košarku u Zvezdi (pitaj boga u kojim kategorijama) i da je bio dobrano talentovan. Neki su pričali da se, kao u većini sportskih storija sa nesrećnim krajem, ozbiljno povredio i da je tako prekinuta njegova obećavajuća karijera. Drugi su govorkali da je prekid usledio zbog naklonosti pema kockanju. Stariji domci, očevici (valjda je to tako), opisivali su da je samo deceniju ranije bio duplo mršaviji, izuzetno spretan i brz i da je igrao basket sa njima na istom košu na kom je kasnije postao zvanični komentator. Kazivali su i da je sa svoja dva metra s lakoćom sipao trojke.

Onaj slučajni prolaznik koji je posmatrao suludi šut s pola terena, oprostimo mu na neznanju, nije mogao znati da Bane nije bio beskućnik i uličar. Imao je Dijagnoza dva doma. Stan na sredini Bulevara kralja Aleksandra bio je jedan. I tamo je bio dežurni komentator. Sunčao je i odmarao svoje proširene vene na trotoaru ispred zgrade. Sve u širem komšiluku je poznavao, svima se javljao i sa svima je komentarisao raznorazne teme. Najčešće košarkaške.

U stanu u Kralja Aleksandra nije imao ni struju ni vodu. Isečeno. Ko to da plaća? Ne bi onda mogao da kupi sebi flašu “Koce” bez koje su ga retko viđali. Lovu nije imao, a ono malo je zarađivao žickajući od mnogobrojnih poznanika širom Beograda. Nije to bilo klasično prosjačenje. Sve ljude koji su mu davali kintu je poznavao.

Svoj drugi dom je gotovo svakodnevno posećivao. Bio je to upravo košarkaški teren Studentskog doma “Karaburma” i klupa tik uz njega. Već negde u vreme odigravanja prvih partija stizao bi i Bane. Teško se spuštao niz velike stepenice držeći u rukama flašu Koka Kole. Izabrao je to igralište verovatno zbog toga što se nalazilo u blizini Pionira gde je odlazio na svaku utakmicu Crvene zvezde. Uvek je sedeo u parteru “B”, u prvom redu, između koša i tunela koji vodi ka svlačionicama. Tamo bi nalazio svoje “žrtve” za detaljne analize udvoje. I u Pioniru je sve poznavao – košarkaše, trenere, funkcionere, radnike u hali.

Igrači su mu, hvalio se, bili najbolje “mušterije”. Od njih je dobijao najviše kinte. Tako je bilo i sa fudbalerima kada je radio na parkingu Marakane kod Severne tribine. Govorio je da je tad imao najviše para.

Pričali su da je iz Čačka, a u Kikindi je imao brata lekara koji je živeo pored železničke stanice, čini mi se. I mislim da je još živ, za razliku od Baneta koji nas je napustio pre neko vreme. Pričali su čak da je bio i kaskader u par filmova (mada ne znam što se nije time hvalio, ne bi on propustio takvu priliku)! Šta je zabrljao u životu da živi kao prosjak, gotovo beskućnik, odvojeno od familije? Da li je u pitanju bila neka velika životna drama? Ko to može znati? Takve su sve legende, nikad ne znaš šta je istina, a šta ne. Šta je preuveličano, a koliko važnih stvari još uvek nije ispričano.

Sigurno je tačno da je obožavao da priča nadugačko i naširoko. Često bi bio pravi davež. Znao je i da zadirkuje basketaše. Za jednog, koga je posebno voleo, rekao je: "Familijo, vidiš kako život zna da bude brutalan!" Taman kada su košarkaši mislili da počinje neka priča od bana Kulina, nastavio je: "Koliko ovaj mali voli basket, a bog mu ne dade ni malo talenta!" Preterao je, ali bila je to dobra fora.

Prečesto je njegova govorancija podsećala na one političara – mnogo bi muljao, upotrebljavo gomilu upečatljivih reči poput "trange-frange", a praktično nije pričao ni o čemu. Samo što političari ne znaju da daju sulude koševe kao Bane. A i oni nam nisu familija. Bane jeste – familija, to je njegova dijagnoza!

KRAJ

Sergej Komnenić