ЛЕГЕНДЕ ДОМА КАРАБУРМА: Дијагноза Банета Фамилије (ИИ део)

У времену када се одиграва ова прича, средином прве деценије трећег миленијума, Бане Дијагноза је имао преко 40, можда и преко 50, 60 година. Ко ће га знати... Кажу људи да је тренирао кошарку у Звезди (питај бога у којим категоријама) и да је био добрано талентован. Неки су причали да се, као у већини спортских сторија са несрећним крајем, озбиљно повредио и да је тако прекинута његова обећавајућа каријера. Други су говоркали да је прекид уследио због наклоности пема коцкању. Старији домци, очевици (ваљда је то тако), описивали су да је само деценију раније био дупло мршавији, изузетно спретан и брз и да је играо баскет са њима на истом кошу на ком је касније постао званични коментатор. Казивали су и да је са своја два метра с лакоћом сипао тројке.

Онај случајни пролазник који је посматрао сулуди шут с пола терена, опростимо му на незнању, није могао знати да Бане није био бескућник и уличар. Имао је Дијагноза два дома. Стан на средини Булевара краља Александра био је један. И тамо је био дежурни коментатор. Сунчао је и одмарао своје проширене вене на тротоару испред зграде. Све у ширем комшилуку је познавао, свима се јављао и са свима је коментарисао разноразне теме. Најчешће кошаркашке.

У стану у Краља Александра није имао ни струју ни воду. Исечено. Ко то да плаћа? Не би онда могао да купи себи флашу “Коце” без које су га ретко виђали. Лову није имао, а оно мало је зарађивао жицкајући од многобројних познаника широм Београда. Није то било класично просјачење. Све људе који су му давали кинту је познавао.

Свој други дом је готово свакодневно посећивао. Био је то управо кошаркашки терен Студентског дома “Карабурма” и клупа тик уз њега. Већ негде у време одигравања првих партија стизао би и Бане. Тешко се спуштао низ велике степенице држећи у рукама флашу Кока Коле. Изабрао је то игралиште вероватно због тога што се налазило у близини Пионира где је одлазио на сваку утакмицу Црвене звезде. Увек је седео у партеру “Б”, у првом реду, између коша и тунела који води ка свлачионицама. Тамо би налазио своје “жртве” за детаљне анализе удвоје. И у Пиониру је све познавао – кошаркаше, тренере, функционере, раднике у хали.

Играчи су му, хвалио се, били најбоље “муштерије”. Од њих је добијао највише кинте. Тако је било и са фудбалерима када је радио на паркингу Маракане код Северне трибине. Говорио је да је тад имао највише пара.

Причали су да је из Чачка, а у Кикинди је имао брата лекара који је живео поред железничке станице, чини ми се. И мислим да је још жив, за разлику од Банета који нас је напустио пре неко време. Причали су чак да је био и каскадер у пар филмова (мада не знам што се није тиме хвалио, не би он пропустио такву прилику)! Шта је забрљао у животу да живи као просјак, готово бескућник, одвојено од фамилије? Да ли је у питању била нека велика животна драма? Ко то може знати? Такве су све легенде, никад не знаш шта је истина, а шта не. Шта је преувеличано, а колико важних ствари још увек није испричано.

Сигурно је тачно да је обожавао да прича надугачко и нашироко. Често би био прави давеж. Знао је и да задиркује баскеташе. За једног, кога је посебно волео, рекао је: "Фамилијо, видиш како живот зна да буде бруталан!" Таман када су кошаркаши мислили да почиње нека прича од бана Кулина, наставио је: "Колико овај мали воли баскет, а бог му не даде ни мало талента!" Претерао је, али била је то добра фора.

Пречесто је његова говоранција подсећала на оне политичара – много би муљао, употребљаво гомилу упечатљивих речи попут "транге-франге", а практично није причао ни о чему. Само што политичари не знају да дају сулуде кошеве као Бане. А и они нам нису фамилија. Бане јесте – фамилија, то је његова дијагноза!

КРАЈ

Сергеј Комненић