BIZNIS KOJI GODIŠNJE PRELAZI 3 MILIJARDE DOLARA: Znate li šta je zapravo lobiranje?

Barak Obama je tokom 2009. godine pokušao da izvrši reformu američkog zdravstvenog sistema. Pored njega su još četiri predsednika pre njega: Truman, Nikson, Karter i Klinton  pokušali isto i svi su zakazali zbog opozicije jakih lobija. Zdravstveni lobi je potrošio preko 400 miliona dolara da ga u tome spreči. Samo je predsednik senatorske komisije koja je radila nacrt nove reforme primio 1.5 miliona dolara. 

 Reč lobiranje dolazi od engleskog „lobby“ i potiče iz 17.veka. Stari dokumenti nam pokazuju kako je Dom komuna, donji dom Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva, imao prostorije poznate kao lobiji gde su se građani susretali  sa svojim političkim predstavnicima.

U SAD-u se tokom 19.veka razvija prva vrsta onoga što danas zovemo lobiranje, ali prava ekspanzija prakse lobiranja se dešava tek nakon Drugog svetskog rata. U Americi je danas lobiranje biznis koji godišnje prelazi 3 milijarde dolara.

SRAMNO LOBIRANJE ZAPADNIH DRŽAVA: Zbog straha neke zemlje spremne da glasaju da Kosovo uđe u Unesko!

Na primer, tokom 2009.godine samo je Američka privredna komora potrošila 150 miliona dolara na lobiranje i to  u doba snažne ekonomske krize, koja je otpočela tokom 2008.godine. Lobiranje je po definiciji proces putem kojeg grupe i pojedinci pokušavaju da proguraju vlastite interese tako da utiču na proces donošenja odluka u politici. Lobisti su iz tog razloga i grupe za pritisak ili grupe koje imaju tendenciju da ističu sopstvene interese.

Svi delovi društva imaju razloge zbog kojih teže da lobiraju. Ti razlozi mogu biti verskog, političkog, humanitarnog, vojnog i drugih karakteristika. Lobiji su danas različiti, a među najuticajnijim su oni koji se odnose na: lobi oružja, nafte, vojske, nuklearne energije, zaštite životne sredine, prava manjina, prava radnika itd.

Lobiranje se danas smatra demokratskim i vrlo konstruktivnim procesom, kojim se postižu određeni ciljevi grupa koje vrše pritisak. Radi se o sasvim legitimnom procesu. Međutim, često se dešavaju zloupotrebe i u procesu lobiranja kada na površinu izlaze mnoge kriminalne aktivnosti.

OTIMAČINA NE PRESTAJE: Lažna država nastavlja lobiranje za prijem u Unesko

Danas u SAD postoji procedura upisa svih lobista u američki nacionalni registar budući da je praksa lobiranja duboko institucionalizovana u  političkom sistemu ove države. Zakonski gledano, lobiranje je legitimno pravo u SAD, zbog toga što Prvi amandman garantuje pravo na peticiju i samim tim se na lobiranje gleda kao na vrstu peticije.

Kritičari tvrde da je zakone lako zaobići te da postoje mnogi načini da lobisti izbegnu upisivanje u registar jer je lobiranje vrlo teško dokazati. 

Kakvu funkciju imaju lobisti? 

Kada pričamo o lobiranju, ono je moguće na dva načina. Interesna grupa, npr. udruženje za zaštitu potrošača, može sama vršiti pritisak na vlast ili može unajmiti agenciju stručnjaka koji se bave lobiranjem. Nekad i jedno i drugo.

Zna se kad će i gde FIFA raspravljati o prijemu Kosova, sledi velika borba i lobiranje obe strane

Na primer, spomenuto udruženje unajmi 3 agencije da utiču na američki Kongres s ciljem bolje regulative u području zaštite potrošača, ali istovremeno predsednik udruženja je blizak  nekim političarima pa i on  koristi vlastita poznanstva i uticaj da bi progurao interese udruženja. Jedan od glavnih poslova lobista je poznavanje područja vezanog za interese klijenata. Ako je klijent farmaceutska industrija, lobista mora poznavati zakone vezane za taj sektor kako bi mogao uspešno da vrši uticaj na političare i zastupa interese svojih klijenata.

 Neformalno lobiranje- licem u lice

Jedna od najbitnijih činjenica u lobiranju je stupanje u kontakt sa državnim službenicima koji donose zakone. Zbog toga, jedna od glavnih taktika je direktno lobiranje što podrazumeva fizički susret sa političarima i njihovim osobljem. Za vreme sastanaka, ručkova ili privatnih druženja stvara se odnos poverenja i mogućnost da lobista na neformalan način predstavi svoje interese.

BRUKA I SRAMOTA: Naše komšije novčano učestvovale u lobiranju za prijem Kosova u UEFA?! (FOTO)

 Lobiranje u odborima i komisijama parlamenata

Mnogi parlamenti u svetu imaju komisije i odbore koji predstavljaju nacrte predloga novih zakona koji se potom šalju na parlamentarnu raspravu. Za vreme izrade nacrta predloga, parlamentarne komisije često pozovu na raspravu pripadnike različitih interesnih grupa sa ciljem savetovanja. Budući da bi promena zakonodavstva mogla ići u korist ili na štetu interesima različitih grupa, one su pozvane da iznesu vlastite stavove i argumente, često podržane rezultatima istraživanja i mišljenjima stručnjaka.

 Lobi koalicije sa zajedničkim interesom

Jedna korisna taktika lobiranja je neformalna koalicija različitih interesnih grupa koje svojim brojem povećavaju uticaj na političare. Na primer, ukoliko u Evropskoj uniji postoji inicijativa koja bi mogla ići na štetu interesima evropske automobilske industrije, fabrike automobilske industrije iz svih zemalja članica bi se ujedinile i kao takve bi vršile pritisak na Brisel da do toga ne dođe.

Joksimović: Lobiranje može biti korisno na putu ka EU

Lobiranje finansiranjem političara

Podrška finansiranjem političara se često koristi kao sinonim za lobiranje iako se radi samo o jednom njegovom aspektu koji se deli na 3 kategorije. Prva kategorija su pokloni. Primenjivana je česta praksa da političari dobijaju poklone poput karti za koncerte i sportska takmičenja, večere i putovanja od strane lobista kao deo veće strategije uticanja na donošenje odluka. Druga kategorija je mekani novac, termin koji označava donacije stranci kojoj političar pripada i koji su namenjeni isključivo za ostvarivanje ciljeva organizacije. Treća kategorija, koja privlači najviše pažnje, jeste finansiranje izborne kampanje političara. Taj političar će zauzvrat, ukoliko bude izabran, doneti zakonske promene (ili ostaviti status quo) koje odgovaraju interesima grupa koje su ga finansirale (često preko trećih strana). 

Kako mediji i javnost utiču na lobiranje?

Kada je nemoguće direktno doći do policy makera ili isti nisu voljni saslušati interese određenih grupa, primenjuje se indirektno lobiranje. Radi se o taktici sa kojom se utiče na zakonodavni proces podstičući javnost da kontaktira zakonodavce. Taktika je nastala u SAD-u i ona uključuje celi niz poteza kojim se želi motivisati javnost da bi se vršio pritisak na vladajuće krugove. Ona može uključivati društvene mreže, novinske članke, javne rasprave, proteste, peticije, štrajkove, osude javnosti, delovanje uticajnih ljudi iz društva i zajednice.

Izraelski ministar: Kriza u odnosima sa SAD

Primera radi, američki lobi oružja će uprkos masovnim ubistvima po školama finansirati izborne kampanje političara koji ne žele da uvedu nova ograničenja za nabavku oružja i istovremeno će putem medija pokušavati da mobilišu javnost da blokira svaki takav pokušaj zagovarajući ustavno pravo na nošenje oružja koje je garantovano Drugim amandmanom. Slično tome, brojne organizacije za ekologiju bi mogle prisustvovati raspravama parlamentarnih odbora i predstaviti naučne dokaze u korist oštrijih zakona za zaštitu prirodne sredine. Istovremeno, mogle bi informisati javnost putem medija i pozvati šire mase na proteste, organizovati potpise za referendum ili potražiti pravdu na sudu.

Troškovi lobiranja

Po statistikama, od 1998. do 2012. najveća lobistička grupa u Americi je bila farmaceutska industrija koja je u tom periodu potrošila 5.5 milijardi dolara. Slede osiguravajuća društva sa 1.8 milijardi, fabrike za proizvodnju električne energije sa 1.7 milijarde, udruženja poslodavaca sa 1.5 milijarde, dok je naftni lobi sa 1.4 milijarde bio na šestom mestu.  Na primer 2013., nakon jedne od najkrvavijih masovnih pucnjava u istoriji SAD-a, kada je u osnovnoj školi "Sandy Hook" ubijeno dvadesetero dece, lobi oružja je potrošio preko 15 miliona dolara da bi sprečio veća zakonska ograničavanja.

MIŠČEVIĆ: Dostavili smo pregovaračke pozicije, sada kreće veliki posao

Lobiranje u Europskoj uniji

Lobiranje je kao političko-društveni proces nastao u Americi i nakon Drugog svetskog rata je počeo da se razvija i u Evropi, ali sa nekim razlikama. Zadnjih dvadeset godina, sa širenjem Evropske unije, lobiranje je poprimilo velike razmere, ali istovremeno postalo puno netransparentnija praksa nego u SAD-u. Više je razloga zbog kojih se američko lobiranje razlikuje od evropskog.

SAD su država, a Evropska unija nadnacionalna organizacija sa kompleksnim sastavom donošenja političkih odluka koji obuhvata celi niz aktera: lokalnih, regionalnih, nacionalnih i nadnacionalnih. Evropske institucije imaju kompetencije u različitim segmentima, ali su s druge strane isprepletane pa veliku ulogu imaju i države.

Sve to čini evropsko lobiranje vrlo specifičnim i drugačijim od američkog. Evropske interesne grupe mogu izabrati dve rute da bi zastupale svoje interese: nacionalnu i evropsku. Prva podrazumeva stupanje u kontakt sa nacionalnim državnim službenicima koji će potom uticati na Brisel preko svojih kontakata u institucijama EU. Naime, Evropski lobisti su često podržani od matičnih država čiji nacionalni interesi se mogu razlikovati od evropskih te će krenuti u njihovu zaštitu.

BELA KUĆA: Odlazak Davutoglua neće uticati na odnose sa SAD

S druge strane u SAD-u, koja je država, tako nešto je manje uobičajeno. Druga ruta je evropska, dakle stupanje u direktan kontakt s Evropskom komisijom i drugim institucijama. Ako se izabere evropska ruta, postoje dve glavne institucije koje su predmet lobiranja, a to su Evropska komisija i Evropski parlament. Od njih Evropska komisija je centar lobinga iz razloga što u njene funkcije spadaju i zakonski predlozi kao i izrada nacrta novih zakona. Uz to, Komisija je često zainteresovana da čuje informacije, interese i stručna mišljenja od različitih grupa i stoga često organizuje susrete i sastanke.

Evropski parlament je, takođe, počeo da privlači pažnju interesnih grupa nakon što su mu proširene ovlasti u zakonodavstvu. EP ima pravo da modifikuje predloge Komisije pa je postao meta evropskih lobista. Savet Evropske unije je telo koje čine ministri nacionalnih država i njemu interesne grupe imaju pristup uglavnom preko nacionalnih kanala dok je evropska ruta manje učestalija. Razlika između evropskog i američkog lobiranja je i ta da je finansijsko lobiranje raširenije u Americi iz razloga što članovi mnogih evropskih institucija, na primer Evropske Komisije, ne učestvuju u izbornoj kampanji. Isto tako, budući da nisu direktno izabrani, članovi Evropske komisije ne odgovaraju direktno evropskoj javnosti, što ih čini manje osetljivim na kritike od američkih političara koji moraju negovati vlastitu reputaciju. 

UNIJA PALESTINE I JORDANA: Šansa za mir na Bliskom istoku ili izraelska podvala?

Stručnjaci za interesne grupe su takođe primetili da su evropski lobisti manje agresivniji od američkih iz razloga što Evropska unija funkcioniše na konsenzusu članica država i stoga preferira jedan stav koji predviđa kompromis. Iz istog razloga u Evropi je puno češća praksa organizovanja rasprava pred različitim komisijama i odborima, posebno Evropske komisije, koja je često voljna da primi savete stručnjaka koji predstavljaju različite interese. 

Štaviše, u Evropskoj uniji, lobiranje, odnosno zalaganje za vlastite interese je viđeno pozitivan proces koji kompenzuje manjak direktne demokratije, karakteristične za EU, u donošenju odluka. No najveći izazov predstavlja netransparentnost. Praksa zastupanja interesa nije dobro regulisana pa se mnogi lobisti skrivaju iza rada konsalting grupa i odnosa s javnošću. Stoga je vrlo teško ustanoviti tačan broj interesnih grupa i količinu novca koju oni troše. 

Francuski parlamentarci odlučno: UBLAŽIĆEMO SANKCIJE RUSIJI!

Procenjuje se da je u Briselu aktivno preko 30,000 lobističkih grupa, najviše iz Nemačke, od kojih su farmaceutski sektor, automobilska industrija i nemačke banke jedne od najjačih interesnih grupa. Transparensi Internešnel procenjuje da je farmaceutski sektor 2012. potrošio preko 90 miliona evra. Evropska unija je zadnjih godina više puta bila u središtu lobističkih skandala; od Evropskih parlamentaraca koji su primali mito od novinara na tajnom zadatku koji su se predstavili kao lobisti, pa sve do industrijskih lobista koji su bili tretirani kao stručnjaci.

I dok nema ništa sporno u zalaganju za vlastite interese, štaviše takva praksa približava političke predstavnike građanima koji su ih izabrali, izazov predstavlja činjenica da privilegovanje nekih interesa ne odgovara javnom interesu većine.