Moja kućica, moja slobodica - ili ipak ne
''Kućni pritvor'' - sintagma koja na prvi pogled izgleda pomalo paradoksalno, sa jedne strane svakako je kazna, ali je u određenom smislu i nagrada, i za državu i za pojedinca.
Kažnjavanje izolacijom, između ostalog, ima za cilj da kroz lišavanje slobode, prethodno sticanih životnih navika i odvajanjem od najbližih prevaspita prestupnika, ali istraživanja i dugogodišnja praksa pokazuju da izdržavanje zatvorske kazne ima veliki spektar štetnih aspekata počevši od fizičkih, preko psiholoških do društvenih. Na prvom mestu čovek zatvorskom kaznom, odnosno izolacijom, biva ponižen i degradiran, gubi samopouzdanje što dovodi do emocionalnih transformacija, koje često podrazumevaju potpuno otupljivanje i nesposobnost empatije.
Da je reč o velikom problemu, potkrepljuje činjenica o broju ponovnih prestupnika, odnosno povratnika, a presudan uticaj na ovaj fenomen ima pomenuti gubitak empatije.
Krivični zakonik Republike Srbije podrazumeva četiri vrste sankcionisanja društveno neprihvatljivog ponašanja:
- Kazna zatvora
- Novčana kazna
- Rad u javnom interesu
- Oduzimanje vozačke dozvole
Prema istraživanjima jedan osuđenik koji izdržava zatvorsku kaznu svakodnevno košta državu oko petnaest evra. Upravo je ovo jedan od razloga zbog kojih postoji tendencija alternativnog kažnjavanja - uštede u budžetu neće biti male kada ovakav vid kažnjavanja bude sprovođeniji.
Naravno, ovo nije jedina prednost. Najpre, kućnom izolacijom osuđenika dolazi se do toga da on ne kontaktira sa drugim osuđenicima i na taj način stvara kontakte efikasne za buduća krivična dela, što je izuzetno korisno za prevenciju kriminala. Ovaj način sankcionisanja krivičnih dela izuzetno je povoljan za osobe koje imaju zarazne bolesti, duševno poremećene osobe, stare, invalide, kao i za majke i trudnice.
Sa druge strane, kada je reč osuđeniku koji je kažnjen radom u javnom interesu, država profitira jer se posao obavlja pomoću besplatne radne snage. Takođe, u slučajevima kada je do ovakvog određenja kazne došlo usled neplaćanja novčane kazne, na dobitku su i država i osuđenik - osuđenik jer ovakav način odsluženja kazne svakako bolje rešenje od zatvora, a država jer joj osuđenik svojim radom isplati dug, koji možda nije mogao da plati usled nedostatka novca.
Ne može bilo ko
Sistem funkcioniše zahvaljujući računarskom sistemu preko kog se vrši nadzor. Uslov je da osuđenik poseduje fiksni telefon (pri čemu ne sme biti dvojnik), jer je povezan sa odašiljačem, odnosno takozvanom elektronskom narukvicom koju je osuđeni dužan da nosi.
Kućni pritvor moguć je isključivo za one osuđenike koji u izvršenje krivičnog dela nisu uključili elemente nasilničkog ponašanja. Jedan od uslova je i da kazna na koju su osuđeni maksimalno traje jednu godinu. Dakle, obično je reč o sitnim krađama, zloupotrebi narkotika, krivičnim delima u saobraćaju. Naravno, ovakav vid kažnjavanja ne dolazi u obzir kada je reč o osuđeniku zbog nasilja u porodici sa kojom deli životni prostor.
Osuđeni uz dozvolu može da napusti stambeni objekat u kom izdržava kaznu, a najčešće u slučajevima kada je neophodan odlazak kod doktora. U obzir dolaze i situacije kada je reč o osuđeniku koji se školuje, pa se dozvoljava pohađanje nastave ukoliko je reč o redovnom školovanju, kao i polaganje ispita. Za osuđenike čiji prestup nije u vezi sa poslom koji obavljaju, moguć je i odlazak na posao. Naravno, mogućnost napuštanja prostorija u kojima osuđenik stanuje, postoji i kada je reč o venčanju ili sahrani.
