Моја кућица, моја слободица - или ипак не
''Кућни притвор'' - синтагма која на први поглед изгледа помало парадоксално, са једне стране свакако је казна, али је у одређеном смислу и награда, и за државу и за појединца.
Кажњавање изолацијом, између осталог, има за циљ да кроз лишавање слободе, претходно стицаних животних навика и одвајањем од најближих преваспита преступника, али истраживања и дугогодишња пракса показују да издржавање затворске казне има велики спектар штетних аспеката почевши од физичких, преко психолошких до друштвених. На првом месту човек затворском казном, односно изолацијом, бива понижен и деградиран, губи самопоуздање што доводи до емоционалних трансформација, које често подразумевају потпуно отупљивање и неспособност емпатије.
Да је реч о великом проблему, поткрепљује чињеница о броју поновних преступника, односно повратника, а пресудан утицај на овај феномен има поменути губитак емпатије.
Кривични законик Републике Србије подразумева четири врсте санкционисања друштвено неприхватљивог понашања:
- Казна затвора
- Новчана казна
- Рад у јавном интересу
- Одузимање возачке дозволе
Према истраживањима један осуђеник који издржава затворску казну свакодневно кошта државу око петнаест евра. Управо је ово један од разлога због којих постоји тенденција алтернативног кажњавања - уштеде у буџету неће бити мале када овакав вид кажњавања буде спровођенији.
Наравно, ово није једина предност. Најпре, кућном изолацијом осуђеника долази се до тога да он не контактира са другим осуђеницима и на тај начин ствара контакте ефикасне за будућа кривична дела, што је изузетно корисно за превенцију криминала. Овај начин санкционисања кривичних дела изузетно је повољан за особе које имају заразне болести, душевно поремећене особе, старе, инвалиде, као и за мајке и труднице.
Са друге стране, када је реч осуђенику који је кажњен радом у јавном интересу, држава профитира јер се посао обавља помоћу бесплатне радне снаге. Такође, у случајевима када је до оваквог одређења казне дошло услед неплаћања новчане казне, на добитку су и држава и осуђеник - осуђеник јер овакав начин одслужења казне свакако боље решење од затвора, а држава јер јој осуђеник својим радом исплати дуг, који можда није могао да плати услед недостатка новца.
Не може било ко
Систем функционише захваљујући рачунарском систему преко ког се врши надзор. Услов је да осуђеник поседује фиксни телефон (при чему не сме бити двојник), јер је повезан са одашиљачем, односно такозваном електронском наруквицом коју је осуђени дужан да носи.
Кућни притвор могућ је искључиво за оне осуђенике који у извршење кривичног дела нису укључили елементе насилничког понашања. Један од услова је и да казна на коју су осуђени максимално траје једну годину. Дакле, обично је реч о ситним крађама, злоупотреби наркотика, кривичним делима у саобраћају. Наравно, овакав вид кажњавања не долази у обзир када је реч о осуђенику због насиља у породици са којом дели животни простор.
Осуђени уз дозволу може да напусти стамбени објекат у ком издржава казну, а најчешће у случајевима када је неопходан одлазак код доктора. У обзир долазе и ситуације када је реч о осуђенику који се школује, па се дозвољава похађање наставе уколико је реч о редовном школовању, као и полагање испита. За осуђенике чији преступ није у вези са послом који обављају, могућ је и одлазак на посао. Наравно, могућност напуштања просторија у којима осуђеник станује, постоји и када је реч о венчању или сахрани.