MORAO SAM DA JEDEM MESO MRTVIH PRIJATELJA! Jeziva ispovest preživelog putnika u avionskoj nesreći

Nakon pada aviona u kome je bila cela ragbi ekipa koja je putovala na utakmicu u Čile, preživele putnike zadesio je pakao na zemlji. Većina je umrla posle nekoliko dana, od hladnoće i povreda. Roberto, jedan od njih, preživeo je i u svojoj potresnoj ispovesti priča kako je jeo svoje mrtve prijatelje da bi preživeo.

ASTRONAUTI PRIZNALI! Na Mesecu smo čuli nešto jezivo

Doktor Roberto Kanesa, pedijatar i kardiolog, jedan je od putnika koji je preživeo dramu kada se srušio urugvajski vojni avion u udaljenim Andima, između Čilea i Argentine, 13. oktobra 1972. godine.

On je, da bi preživeo, jeo komade mesa preminulih putnika, a svoju ispovest odlučio je da podeli sa celim svetom čak 40 godina nakon nesreće.

Od ukupno 45 putnika, koliko ih je bilo u avionu, 12 je poginulo pri samom udaru u tlo, petoro ih je umrlo sledećeg jutra. Roberto je imao samo 19 godina i putovao je sa svojim timom na ragbi utakmicu.

Gledajući kroz prozor aviona Roberto je osetio da nešto nije u redu. Turbulencija je bila sve prisutnija i avion je propadao, nije mogao da dostigne odgovarajuću visinu. Motori nisu bili dovoljno snažni. U sledećem trenutku došlo je do snažne eksplozije, i čuo se zvuk gužvanja metala.

- Putnici su bacani okolo kao da se nalaze u centru uragana - ispričao je on.

On se čvrsto držao za sedište i molio da se spasu. Na sreću, ali možda i nesreću zbog pakla koji ga je očekivao uspeo je da preživi fatalan pad aviona. Oko njega su se čuli krici povređenih i bilo je puno dima i vatre. U gomili metala i sedišta ugledao je svog prijatelja Gustava Zerbina.

- I ti si živ, uzvikivali smo zajedno. Zatim smo pokušali da proinađemo još nekoga. bilo je dosta mrtvih. Postajalo je sve hladnije i otvorili smo kofere u potrazi za toplijom odećom - priča Roberto.

ŽIVOT POSLE SMRTI? Njoj je sin poslao znak da njegov duh ipak živi (VIDEO)

- U to vreme sam studirao medicinu u Urugvaju, bio sam druga godina. Bio sam ragbi fanatik i krenuo sam sa svojim timom na utakmicu. Bili smo mladi, srećni i zdravi i u sekundi se sve promenilo - priča Kanesa.

Lavina, koja se obrušila na njih 17. dana nakon nesreće, usmrtila je još ljudi.

U narednim nedeljama jedan po jedan mladić je umirao, a izgledi za 16 preživelih bili su prilčno loši. Bili su zaglavljeni na 3.600 metara nadmorske visine u surovom planinskom terenu, gubili su svaku nadu za spas, a i spasilačke ekipe nisu verovale da neko može da preživi.

Ogromna glad i stravični dani učinili su svoje i očajni Roberto, koji je tada imaa samo 19 godina, odlučio je da uradi ono što je mislio da nikad neće, da jede ljudsko meso.

Osećao se poniženo!

- To je je jedini izvor proteina i masti koji smo imali. Bilo je odvratno. Kroz oči našeg civilizovanog društva, to je bila jeziva i odvratna odluka. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na podu. Morao sam da zgrabim komad mesa mog prijatelja i da ga pojedem da bih preživeo - objašnjava Roberto.

Preostali putnici su bili spaseni tek nakon 72 dana i to posle desetodnevnog mučnog Robertovog pešačenja sa nekolicinom preživelih. Oni su tek posle deset dana hoda uspeli da pronađu pomoć.

Ipak, u međuvremenu su se suočili sa gladovanjem u strašnim uslovima. Temperatura je nekada iznosila i 40 stepeni ispod nule. Smrzavali su se. Kako kaže, nije mu bilo lako da donese odluku da jede ljudsko meso, ali u tim trenucima on nije mogao drugačije. Bio je na ivici egzistencije.

- Lomio sam se. U tom trenutku sam se pitao da li je bolje da umrem. Setio sam se majke i poželeo da se što pre vratim kući, da je vidim. Tada sam bio student medicine i imao sam devojku Lauru, s kojom sada imam troje dece. Progutao sam komad i to je bio ogroman korak posle kog se ništa nije dogodilo - kaže Roberto i dodaje da mu je najveću snagu ulila želja da njegova majka ne prolazi kroz bol zbog gubitka sina, bol kakav je on osetio dok je gubio prijatelje.