MRTVA USTA NE GOVORE: Priča o Bojanu, hrabrom srpskom vojniku, koji je otišao u Bosnu da se nikad više ne vrati
Za vreme mučenja i batinanja, njegovi dželati obavezno bi puštali glasnu muziku - da se ne čuju krici. Toliko su ga tukli da je bio potpuno crn od podliva po telu, ljubičast u licu, a na nogama je imao otvorene rane, tako da su se videle rupe, a ćelija je bila sva umazana od krvi...
Bojan Vesović je kao mladić u proleće 1992. godine iz rodnog Kragujevca otišao u Prištinu, na Kosovo i Metohiju, na redovno služenje vojnog roka, a potom je prebačen u Bosnu i Hercegovinu. Tamo u okolini Kupresa je zarobljen od hrvatskih snaga, a potom odveden u zloglasni kazamat za Srbe "Lora" u Dalmaciju. Preživeli svedoci ovog užasa su svedočili posle pred sudom šta su hrvatski vojnici uradili Bojanu. Umro je u najtežim mukama, a lokacija njegovih posmrtnih ostataka dugo nije bila poznata.
Sahrana posle 12 dugih godina
Dvanaest godina nakon Bojanovog ubistva, pronađeni su njegovi posmrtni ostaci u Bosni i Hercegovini, u reonu grada Duvna, u jednoj masovnoj grobnici. Njegove kosti prebačene u Banja Luku, gde je obavljena DNK analiza, koja je sve to potvrdila. Bojanova porodica je njegove posmrtne ostatke sahranila u Kragujevcu na groblju Bozman i podigla mu spomenik još 1993. godine.
Nije stigao da se oženi, ni da napuni 20 godina
Bojan je rođen jednog toplog juna 1973. godine u Kragujevcu. Odrastao je u radničkoj porodici, ima braću Danijela i Dejana. Nije stigao da se oženi, ni dvadesetu godinu života nije napunio. Bio je veselo i živahno dete, koje je volelo da se igra, sluša muziku, druži sa ostalom decom. Hobi su mu bili stripovi, imao je veliku kolekciju. Završio je srednju školu 1991. godine, da bi nakon šest meseci otišao na služenje redovnog vojnog roka kao regrut Jugoslovenske Narodne Armije. Prve vojničke dane proveo je na aerodromu Slatina u Prištini, gde se obučavao za tenkistu.
Poslao je poslednju razglednicu
Položio je zakletvu, ali obuku nije prošao do kraja, jer je njegova jedinica dobila prekomandu u aprilu 1992. godine, da idu u Bosnu i Hercegovinu gde je već besneo rat. Dana 22. aprila 1992. su za kratko otišli u Krajinu, prvo u Knin, pa aerodrom Udbina i onda su ih povukli u Čelebić (Hercegovina). Odatle je čak poslao razglednicu svojoj porodici. To je bio njihov poslednji kontakt, odnosno poslednja vest o njemu da je živ. Nije prošlo dugo, došlo je do nove prekomande pa je jedan deo njegove prištinske jedinice premešten, a on je ostao u Čelebiću. Tu je kao tenkista imao žestoke okršaje sa hrvatskim bojovnicima koji su napadali kasarne i objekte JNA, najviše u Lijevanjskom polju.
Prvo su im rekli da je povređen, a onda i da je ubijen
Njegova porodica se stalno kod nadležnih institucija raspitivala šta se desilo sa njihovim Bojanom. Da li je živ ili je poginuo. Zašto nema vesti od njega. Dugo nisu dobijali vesti. Tek sredinom septembra 1992. godine im je saopštena nepotvrđena informacija da im je sin u Kninu u bolnici. A onda 26. decembra 1992. godine njegova porodica dobija i zvanično vest da je Bojan Vesović ubijen u hrvatskom vojnom zatvoru - Lora. Ta informacija je dobijena od nekih svedoka - logoraša koji su uspeli da dobiju zamenu i izvuku se iz tog pakla.
Bojanov otac Miroslav Vesović, nije dočekao suđenje. Preminuo je 12. decembra 2008. godine, mesec dana po podizanju optužnice protiv hrvatskih vojnika za Bojanovo ubistvo.
Zvali su ga "Beli Orao"
Drugog maja 1992. godine Bojan Vesović je ranjen u predelu butine, ali njegova rana nije bila opasna po život. Ali je ipak Bojan Vesović, koga su saborci zvali "Beli Orao" zarobljen sa još 10 vojnika tog 2. maja 1992. godine u rejonu Lijevna. Civilnim kamionima su prebačeni za kratko u privatne zatvore, a potom u zloglasni logor za mučenje Srba - "Lora".
Krvničko mučenje u Lori
Leš mu je stavljen u kutiju za municiju
Bojan Vesović je umro krajem juna 1992. godine od zadobijenih rana u najstrašnijim mukama. A najviše nad njim su se iživljavala dvojica stražara poznata užoj javnosti. Njegov leš je stavljen u kutiju za municiju, a potom prebačen u Bosnu. To je bila redovna praksa u Lori.
Bojana Vesovića su, kako su kasnije svedočili njegovi zatvoreni drugovi - logoraši, hrvatski vojnici tukli po rani. Pošto nije dobijao lekarsku negu, rana se proširivala, mučitelji su nastavili da ga zlostavljaju i mesec dana kasnije. Teško je čak i opisati kroz šta je sve ovaj mladić prošao za nekoliko nedelja. Za vreme mučenja i batinanja, njegovi dželati obavezno bi puštali glasnu muziku - da se ne čuju krici. Toliko su ga tukli da je bio potpuno crn od podliva po telu, ljubičast u licu, a na nogama je imao otvorene rane, tako da su se videle rupe, a ćelija je bila sva umazana od krvi. Utrljavali su mu mast u rane na bedrima kako bi se lakše zagnojile, skakali su mu po ranjenoj nozi i činili sve kako bi se ozlede što više inficirale. Mučen je i strujom, "nož skakavac" su mu zabadali u ranu...
Dok je Bojan bio zatočen u ovom kazamatu, bio je u zloglasnom "Bloku C", u koji predstavnici Međunarodnog Crvenog Krsta nisu nikada imali dozvoljen ulaz. Odbijao je da jede, Bojanovo telo je bilo svo u flekama. Čak i kada je prestao da daje znakove života njegove ubice su nastavile da udaraju po njemu.
Otac Bojana, Miroslav Vesović je dokumentaciju o mučenju i ubistvu njegovog sina poslao u Haški Tribunal. Niko ga iz Haškog Tribunala nije kontaktirao.
Pogledajte i:
