МРТВА УСТА НЕ ГОВОРЕ: Прича о Бојану, храбром српском војнику, који је отишао у Босну да се никад више не врати

Бојан Весовић је као младић у пролеће 1992. године из родног Крагујевца отишао у Приштину, на Косово и Метохију, на редовно служење војног рока, а потом је пребачен у Босну и Херцеговину. Тамо у околини Купреса је заробљен од хрватских снага, а потом одведен у злогласни казамат за Србе "Лора" у Далмацију. Преживели сведоци овог ужаса су сведочили после пред судом шта су хрватски војници урадили Бојану. Умро је у најтежим мукама, а локација његових посмртних остатака дуго није била позната.

Сахрана после 12 дугих година

Дванаест година након Бојановог убиства, пронађени су његови посмртни остаци у Босни и Херцеговини, у реону града Дувна, у једној масовној гробници. Његове кости пребачене у Бања Луку, где је обављена ДНК анализа, која је све то потврдила. Бојанова породица је његове посмртне остатке сахранила у Крагујевцу на гробљу Бозман и подигла му споменик још 1993. године.

Није стигао да се ожени, ни да напуни 20 година

Бојан је рођен једног топлог јуна 1973. године у Крагујевцу. Одрастао је у радничкој породици, има браћу Данијела и Дејана. Није стигао да се ожени, ни двадесету годину живота није напунио. Био је весело и живахно дете, које је волело да се игра, слуша музику, дружи са осталом децом. Хоби су му били стрипови, имао је велику колекцију.  Завршио је средњу школу 1991. године, да би након шест месеци отишао на служење редовног војног рока као регрут Југословенске Народне Армије. Прве војничке дане провео је на аеродрому Слатина у Приштини, где се обучавао за тенкисту.

Послао је последњу разгледницу

Положио је заклетву, али обуку није прошао до краја, јер је његова јединица добила прекоманду у априлу 1992. године, да иду у Босну и Херцеговину где је већ беснео рат. Дана 22. априла 1992. су за кратко отишли у Крајину, прво у Книн, па аеродром Удбина и онда су их повукли у Челебић (Херцеговина). Одатле је чак послао разгледницу својој породици. То је био њихов последњи контакт, односно последња вест о њему да је жив. Није прошло дуго, дошло је до нове прекоманде па је један део његове приштинске јединице премештен, а он је остао у Челебићу. Ту је као тенкиста имао жестоке окршаје са хрватским бојовницима који су нападали касарне и објекте ЈНА, највише у Лијевањском пољу.

Прво су им рекли да је повређен, а онда и да је убијен

Његова породица се стално код надлежних институција распитивала шта се десило са њиховим Бојаном. Да ли је жив или је погинуо. Зашто нема вести од њега. Дуго нису добијали вести. Тек средином септембра 1992. године им је саопштена непотврђена информација да им је син у Книну у болници. А онда 26. децембра 1992. године његова породица добија и званично вест да је Бојан Весовић убијен у хрватском војном затвору - Лора. Та информација је добијена од неких сведока - логораша који су успели да добију замену и извуку се из тог пакла.

Бојанов отац Мирослав Весовић, није дочекао суђење. Преминуо је 12. децембра 2008. године, месец дана по подизању оптужнице против хрватских војника за Бојаново убиство.

Звали су га "Бели Орао"

Другог маја 1992. године Бојан Весовић је рањен у пределу бутине, али његова рана није била опасна по живот. Али је ипак Бојан Весовић, кога су саборци звали "Бели Орао" заробљен са још 10 војника тог 2. маја 1992. године у рејону Лијевна. Цивилним камионима су пребачени за кратко у приватне затворе, а потом у злогласни логор за мучење Срба - "Лора".

Крвничко мучење у Лори

Бојана Весовића су, како су касније сведочили његови затворени другови - логораши, хрватски војници тукли по рани. Пошто није добијао лекарску негу, рана се проширивала, мучитељи су наставили да га злостављају и месец дана касније. Тешко је чак и описати кроз шта је све овај младић прошао за неколико недеља. За време мучења и батинања, његови џелати обавезно би пуштали гласну музику - да се не чују крици. Толико су га тукли да је био потпуно црн од подлива по телу, љубичаст у лицу, а на ногама је имао отворене ране, тако да су се виделе рупе, а ћелија је била сва умазана од крви. Утрљавали су му маст у ране на бедрима како би се лакше загнојиле, скакали су му по рањеној нози и чинили све како би се озледе што више инфицирале. Мучен је и струјом, "нож скакавац" су му забадали у рану...

Док је Бојан био заточен у овом казамату, био је у злогласном "Блоку Ц", у који представници Међународног Црвеног Крста нису никада имали дозвољен улаз. Одбијао је да једе, Бојаново тело је било сво у флекама. Чак и када је престао да даје знакове живота његове убице су наставиле да ударају по њему.

Отац Бојана, Мирослав Весовић је документацију о мучењу и убиству његовог сина послао у Хашки Трибунал. Нико га из Хашког Трибунала није контактирао.