MUŠKI DNEVNIK: Svršavali smo zajedno, a ona to nije primećivala

E moj gari! Moj dobri gari Dnevniče – nisam ti pisao već mesec dana. Jedva se izvukoh iz truckajućeg košmara prepunog kiselog zadaha amonijaka u kom sam bio priklješten celih sedam dana, da ne kažem nedelju. Pričaću ti već.

A u Beogradu neko lažno, šćepanmalovsko leto. Krasna ženska tela nikako ne uspevaju da pregore na neumoljivom suncu, inadžijski mu prkoseći obnaženim šepurenjem i paradiranjem, recimo, širom zemunskog Lida. Naprotiv, grmi, seva, vreme se menja, a devojka-varošanka još u stanu drema. Ne može čovek pošteno ni da se stušti u "jurenje sojki", a kamoli da zadovolji letnju, prirodno uvećanu potrebu za voajerisanjem.

Zato sam rekao – DOSTA! Moralo se stati ukraj sveopštoj dosadi i nejebici (izvinjavam se što ovu reč pišem, ne zato što je bezobrazna, već što je zaista gadna!). Pozvao sam tačno 22 ortaka i pitao ih da mi pozajme po 500 "dinkića". Njima malo, meni taman – da kupim karte za Egzit 2014. A i neće me preterano "cimati" da im vratim tu "sitnu" svotu.

Pisalo je lepo i čitko na plakatu za Egzit da je to "Best major European festival" iliti "po srpski" najbolji evropski prvoligaški fest. Pazario sam komplet karata za sva četiri novosadska dana i za tri dodatna morska, u Budvi. Ma neka ide život, nek' ide sve – ako tu nema pohotnih, razularenih, ala Stanija do grla obučenih lepotica i, pre svega, pravih dama – gde će ih biti? Da u ritmu ludog, letnjeg basa i nikad ponovljenih disk-džokejskih prelaza, opustimo i zbližimo tela u dioniskim proslavama lepote, mladosti, slobode, kreativnosti i vanredne sreće!

Tu rečenicu sam smislio tokom urnebesno uzbudljivog kotrljanja srpskim železnicama, a planirao sam da je intezivno koristim u cilju "barenja" klaberski nastrojenih frajli. Sve dok nisam shvatio da nisam na Vudstoku i da me zbog mog arhaično-kulerskog govora posmatraju kao mamuticu Viku, što je glavna faca u Kostolac, bre! Sva sreća pa je jedna simpatično zaokrugljena (što bi rek'o Bukovski – udobna!) hipster cura, s naočarima marke "Subota Minja", procvrkutala: "Divi garija što je simpa, koristi retro fore! Mužjače mili", pogledala me je mazno i prozborila nežno: "da li voliš i poeziju? Ja se interesujem za onu erotsku, a omiljeni mi je stihoklepac Sanader Ivo. Znaš li kad on zavapi – 'Tko će me, ah, tko će me, konačno, muški?... …Dosta mi je polovnjaka. Hoću, konačno, muški da me se. Balkanski…'" I baš na mestu gde stoje te tri tačke, pritisne me pohotnica, onako – taman, za onu moju levu, osećajniju ruku (šta ću kad volim petokraku zvezdu!?).

Ja zadahtah i, da budem iskren prema tebi, dobri gari moj Dnevniče, kao da mi je divlja maca gepard na tren progutala jezik. Spretnica moja se nije zbunila i priupita me: "Šta dahćeš u mene? Baš voliš poeziju? Aaa?" Promućkah glavu nabrzaka i odgovorih joj: "Uđi u moj zagrljaj osorna, kao 'na!', gužvajući rukavice kao luda, jer tek kad budem tvoj i ti budeš moja, shvatićeš koliko ti prija moj dah na tvojoj koži!" Al' se vratih u meč, kao da sam dao dva gola u zaostavnom vremenu za preokret u pobedi od 2:1. Nije li tako?

Eržebet, tako se zvala moja senzualna ljubljenica, umesto potvrde da je prepoznala Majakovskog stihove, otvorila je usne u najlepši cvet i nezaustavljivo i strasno me svog izbalavila. Nisam baš neki ljubitelj ljubljenja, užasno me nervira cmakanje u obraz, a ni francuski dodir usnama mi ne paše. Poljubac u usta mi je kao trećerazredna salama podriguša koja kao iritirajuće svadbarsko predjelo odugovlači kraljevski ulazak pragnjetine u salu – ne može čovek da dočeka da na red dođe "ono pravo".

Šta ćeš, dok ne iznesu pečenje, ne preostaje ti ništa drugo nego da sprečiš odvratno pregrevanje podriguše i da je smažeš nadajući se da će ti tako i konobari brže prineti plodove tora. Unesoh se, dakle, u ljubljenje – kad sam se posle nekoliko dana probudio shvatio sam da imam upalu jezičnih mišića. Eržebet mi je odnekud delovala poznato, to lice, naočare, grudi i stomačić u kom se lelujala paperjasta minđuša. Na vrh mi je jezika bilo ime za koje sam mogao da se zakunem da je pravo, kao što je Eržebet lažno. Ona je iz džepa uskih teksas pantalonica izvadila kutijicu za "pez" bombone sa likom blesavog Šilje. Povukla je ručicu i iskočila je bombonica sa znakom Micubišija – nisam ni znao da se danas tako pakuju.

"Podelimo moju 'miciku', alfa zavodniče", prostenjala je Eržebet, moja draga Eleonora, i između naših jezika umetnula ukusnu poslasticu. Nije bila škrta, podelila je sa mnom gotovo celu kutiju. Bilo mi je krivo što sam alavo grickao bombonice pre nego što ih naši jezici istope. Nisam mogao znati da Eli ume tako fino da deli! Ali nije je odbila moja neumerenost – samo se nevino osmehivala.

Nije mi smetala ni egzitovska kiša, ni egzitovsko blato do iznad gležnjeva, a ni muzika koju je izvodio slikoviti šoumen i koja me je neodoljivo asocirala na letovanje u Bugarskoj od pre tri-četiri godine. Svaki kafić u Nesebru pulsirao je istom melodijom! "Alauha, ha, ha, ha, alauha, ha..." Tako nekako zvuči lirika neprelaznog hita prvog dana Egzita. Nije me nervirala ni zgusnuta masovka, ni ljudi koji su se radovali što kisnu, a koje niko ne bi mogao da natera da po sličnom vremenu skupljaju "puže" sve da komad vredi i čitavih 100 "dinkića". Prepustio sam se Eržiki miloj!

Sledeće čega se sećam je zatvoren i skučen memljiv prostor plastičnih zidina koji je zaudarao na mokraću i nešto još gore. Oko mene sam napipao pregršt ljigavih loptičastih oblika. Budio sam se nekoliko puta, ali sam uvek bio nemoćan da shvatim šta mi se događa. Osećao sam se kao Zagor Tenej kad u čast sporazumevanja sa ratobornim poglavicom podivljalih crvenokožaca popuši lulu mira!

Vreme je prolazilo, verovatno i dani, a ja sam zarobljen u plastičnoj tamnici osećao da se smenjuju topli i nešto hladniji talasi. Posle dužeg perioda, osećao sam da sve oko mene podrhtava, poskakuje, trucka... Kao da sam, recimo, bio u teretnom vagonu na pruzi "Beograd – Bar". I to drmusanje se smirilo, opet su naleteli topli i hladniji talasi. I, naravno, valoviti juriši isparenja amonijaka.

U magnovenju sam shvatio odakle poznajem Eržebet. Prisetio sam se kako sam svaki put pazio da tempiram svoj vrhunac baš kad je i njoj "nadolazilo". Kako sam, iako to nije znala, uvek vodio računa da svršim zajedno sa Eli, Eleonoricom mojom, jer ona nije bila kao i sve druge. Ona je bila moja omiljena porno glumica, polu Srpkinja, polu Madžarica, koja je živela kod baba-tetke u Kraljevini Švedskoj. Zvala se Anike (valjano se asimilovala) Eržebet Janisavljević, za prijatelje "Nasty Vana".

Dok sam se trudio da se prisetim kako se nastavila Elicina i moja igrarja sa sisanjem "pezića", vrata preda mnom se otvoriše. Sunce me obasja posle, po mojoj slobodnoj proceni, sedam dana. Ono ljigavo oko mene bili su puževi sa Petrovaradinske tvrđave koje je dozvala kiša (ne verujem da bi neko za sve njih dao ni 10 dinara). Golišava, znojava i pijana muška "njuška" je počela da otkopčava šlic. Pogledala me je i na čistom crnogorskom naglasku promumljala: "Kakav pošljednji dan budvanskog Egzita! Vidi ovog kralja kako spava u 'toi-toi' klozetu! Đe si, legendo!?“ Nije uspeo da se suzdrži. Radovali su se samo puževi koji izmileše kao posle kiše!

E moj gari mili, Dnevniče mi verni, to ti je taj klabing! Opasan seks, zezanje "do bola"!