МУШКИ ДНЕВНИК: Свршавали смо заједно, а она то није примећивала

Е мој гари! Мој добри гари Дневниче – нисам ти писао већ месец дана. Једва се извукох из труцкајућег кошмара препуног киселог задаха амонијака у ком сам био прикљештен целих седам дана, да не кажем недељу. Причаћу ти већ.

А у Београду неко лажно, шћепанмаловско лето. Красна женска тела никако не успевају да прегоре на неумољивом сунцу, инаџијски му пркосећи обнаженим шепурењем и парадирањем, рецимо, широм земунског Лида. Напротив, грми, сева, време се мења, а девојка-варошанка још у стану дрема. Не може човек поштено ни да се стушти у "јурење сојки", а камоли да задовољи летњу, природно увећану потребу за воајерисањем.

Зато сам рекао – ДОСТА! Морало се стати украј свеопштој досади и нејебици (извињавам се што ову реч пишем, не зато што је безобразна, већ што је заиста гадна!). Позвао сам тачно 22 ортака и питао их да ми позајме по 500 "динкића". Њима мало, мени таман – да купим карте за Егзит 2014. А и неће ме претерано "цимати" да им вратим ту "ситну" своту.

Писало је лепо и читко на плакату за Егзит да је то "Бест мајор Еуропеан фестивал" илити "по српски" најбољи европски прволигашки фест. Пазарио сам комплет карата за сва четири новосадска дана и за три додатна морска, у Будви. Ма нека иде живот, нек' иде све – ако ту нема похотних, разуларених, ала Станија до грла обучених лепотица и, пре свега, правих дама – где ће их бити? Да у ритму лудог, летњег баса и никад поновљених диск-џокејских прелаза, опустимо и зближимо тела у диониским прославама лепоте, младости, слободе, креативности и ванредне среће!

Ту реченицу сам смислио током урнебесно узбудљивог котрљања српским железницама, а планирао сам да је интезивно користим у циљу "барења" клаберски настројених фрајли. Све док нисам схватио да нисам на Вудстоку и да ме због мог архаично-кулерског говора посматрају као мамутицу Вику, што је главна фаца у Костолац, бре! Сва срећа па је једна симпатично заокругљена (што би рек'о Буковски – удобна!) хипстер цура, с наочарима марке "Субота Миња", процвркутала: "Диви гарија што је симпа, користи ретро форе! Мужјаче мили", погледала ме је мазно и прозборила нежно: "да ли волиш и поезију? Ја се интересујем за ону еротску, а омиљени ми је стихоклепац Санадер Иво. Знаш ли кад он завапи – 'Tko ће ме, ах, тко ће ме, коначно, мушки?... …Доста ми је половњака. Хоћу, коначно, мушки да ме се. Балкански…'" И баш на месту где стоје те три тачке, притисне ме похотница, онако – таман, за ону моју леву, осећајнију руку (шта ћу кад волим петокраку звезду!?).

Ја задахтах и, да будем искрен према теби, добри гари мој Дневниче, као да ми је дивља маца гепард на трен прогутала језик. Спретница моја се није збунила и приупита ме: "Шта дахћеш у мене? Баш волиш поезију? Ааа?" Промућках главу набрзака и одговорих јој: "Уђи у мој загрљај осорна, као 'на!', гужвајући рукавице као луда, јер тек кад будем твој и ти будеш моја, схватићеш колико ти прија мој дах на твојој кожи!" Ал' се вратих у меч, као да сам дао два гола у заоставном времену за преокрет у победи од 2:1. Није ли тако?

Ержебет, тако се звала моја сензуална љубљеница, уместо потврде да је препознала Мајаковског стихове, отворила је усне у најлепши цвет и незаустављиво и страсно ме свог избалавила. Нисам баш неки љубитељ љубљења, ужасно ме нервира цмакање у образ, а ни француски додир уснама ми не паше. Пољубац у уста ми је као трећеразредна салама подригуша која као иритирајуће свадбарско предјело одуговлачи краљевски улазак прагњетине у салу – не може човек да дочека да на ред дође "оно право".

Шта ћеш, док не изнесу печење, не преостаје ти ништа друго него да спречиш одвратно прегревање подригуше и да је смажеш надајући се да ће ти тако и конобари брже принети плодове тора. Унесох се, дакле, у љубљење – кад сам се после неколико дана пробудио схватио сам да имам упалу језичних мишића. Ержебет ми је однекуд деловала познато, то лице, наочаре, груди и стомачић у ком се лелујала паперјаста минђуша. На врх ми је језика било име за које сам могао да се закунем да је право, као што је Ержебет лажно. Она је из џепа уских тексас панталоница извадила кутијицу за "пез" бомбоне са ликом блесавог Шиље. Повукла је ручицу и искочила је бомбоница са знаком Мицубишија – нисам ни знао да се данас тако пакују.

"Поделимо моју 'мицику', алфа заводниче", простењала је Ержебет, моја драга Елеонора, и између наших језика уметнула укусну посластицу. Није била шкрта, поделила је са мном готово целу кутију. Било ми је криво што сам алаво грицкао бомбонице пре него што их наши језици истопе. Нисам могао знати да Ели уме тако фино да дели! Али није је одбила моја неумереност – само се невино осмехивала.

Није ми сметала ни егзитовска киша, ни егзитовско блато до изнад глежњева, а ни музика коју је изводио сликовити шоумен и која ме је неодољиво асоцирала на летовање у Бугарској од пре три-четири године. Сваки кафић у Несебру пулсирао је истом мелодијом! "Алауха, ха, ха, ха, алауха, ха..." Тако некако звучи лирика непрелазног хита првог дана Егзита. Није ме нервирала ни згуснута масовка, ни људи који су се радовали што кисну, а које нико не би могао да натера да по сличном времену скупљају "пуже" све да комад вреди и читавих 100 "динкића". Препустио сам се Ержики милој!

Следеће чега се сећам је затворен и скучен мемљив простор пластичних зидина који је заударао на мокраћу и нешто још горе. Око мене сам напипао прегршт љигавих лоптичастих облика. Будио сам се неколико пута, али сам увек био немоћан да схватим шта ми се догађа. Осећао сам се као Загор Тенеј кад у част споразумевања са ратоборним поглавицом подивљалих црвенокожаца попуши лулу мира!

Време је пролазило, вероватно и дани, а ја сам заробљен у пластичној тамници осећао да се смењују топли и нешто хладнији таласи. После дужег периода, осећао сам да све око мене подрхтава, поскакује, труцка... Као да сам, рецимо, био у теретном вагону на прузи "Београд – Бар". И то дрмусање се смирило, опет су налетели топли и хладнији таласи. И, наравно, валовити јуриши испарења амонијака.

У магновењу сам схватио одакле познајем Ержебет. Присетио сам се како сам сваки пут пазио да темпирам свој врхунац баш кад је и њој "надолазило". Како сам, иако то није знала, увек водио рачуна да свршим заједно са Ели, Елеонорицом мојом, јер она није била као и све друге. Она је била моја омиљена порно глумица, полу Српкиња, полу Маџарица, која је живела код баба-тетке у Краљевини Шведској. Звала се Анике (ваљано се асимиловала) Ержебет Јанисављевић, за пријатеље "Nasty Вана".

Док сам се трудио да се присетим како се наставила Елицина и моја играрја са сисањем "пезића", врата преда мном се отворише. Сунце ме обасја после, по мојој слободној процени, седам дана. Оно љигаво око мене били су пужеви са Петроварадинске тврђаве које је дозвала киша (не верујем да би неко за све њих дао ни 10 динара). Голишава, знојава и пијана мушка "њушка" је почела да откопчава шлиц. Погледала ме је и на чистом црногорском нагласку промумљала: "Какав пошљедњи дан будванског Егзита! Види овог краља како спава у 'toi-toi' клозету! Ђе си, легендо!?“ Није успео да се суздржи. Радовали су се само пужеви који измилеше као после кише!

Е мој гари мили, Дневниче ми верни, то ти је тај клабинг! Опасан секс, зезање "до бола"!