Na današnji dan umrla je "srpska Jovanka Orleanka"

Milunka Savić je žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Ranjavana je devet puta, a nepravedno je dugo bila u zaboravu. O njoj ni jedan istoričar nije napisao biografiju, nema je u muzejima, a retko se pominje i u udžbenicima istorije. Francuzi su je zbog izuzetne hrabrosti prozvali srpskom Jovankom Orleankom.

Milunka Savić je rođena 1890. godine u selu Koprivnica kod Jošaničke banje kao najstarije dete (imala je mlađeg brata i sestru). Iako je izrasla u lepu i stasitu devojku, Milunka se razlikovala od svojih vršnjakinja time što je udaja uopšte nije zanimala. 

Godine 1912. raspisana je opšta mobilizacija, a Milunka je odlučila da se prijavi. Znajući da kao žena neće moći da uđe u vojne krugove ona je odlučila da se preruši u muškarca. Registrovala se kao Milun Savić.

Savić je svoje vojne veštine dokazala već u Balkanskim ratovima (1912-1913) gde se godinu dana borila kao muškarac. Ranjena je u Bregalničkoj bici i prebačena u bolnicu. Tek tada joj je otkriven pol.

Milunka nije odustala od svog ratničkog duha. Pred izbijanje Prvog svetskog rata, prijavila se kao dobrovoljac i primljena je u "Gvozdeni puk" najelitniju jedinicu Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo". Njeno herojstvo proslavljeno je naročito u Kolubarskoj bici, gde se istaknula kao izuzetan bombaš. Zapisi kažu da je ona sama izlazila iz rovova, išla na osmatračnicu odakle je posmatrala neprijatelje i na njih bacala bombe. Posle ove bitke dobila je prestižno odlikovanje Karađorđevu zvezdu sa mačevima.

U jesen 1915. teško je povređena u glavu i tako ranjena se povlačila preko Albanije. Po oporavku, hrabra Milunka se odmah vratila na Solunski front gde je učestvovala u bitkama koje su vođene na leto i jesen 1916. godine. U tom periodu vođena je i bitka na Kajmakčalanu gde se Milunka dodatno proslavila zarobivši sama 23 bugraska vojnika.

Posle toga dobila je nova odlikovanja, između ostalih dva francuska ordena Legije časti i medalju Miloš Obilić. Milunka je jedina žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Posle rata Milunka se udala za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića i rodila ćerku Milenu. Veljka je upoznala u Bosni i Hercegovini, tačnije Mostaru, gde je posle rata radila kao kuvarica bolničarka i kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Usvojili su još tri ćerke, a brak im se raspao pošto je Veljko dobio posao u Banjaluci i počeo zapostavljati porodicu.

Posle toga Milunka se u potrazi za boljim životom preselila u Beograd. Posleratne godine nisu joj bile lake. Iako je po prirodi bila bistra i napredna, ona nije bila školovana i zbog toga nije lako nalazila poslove. Iako je slavljena svuda širom Evrope, u Srbiji su zaboravili na nju. Država joj se odužila tek 1972. godine u vidu jednosobnog stana na Voždovcu, na četvrtom spratu u zgradi bez lifta.

Velika žena, čovek i ratnica Milunka Savić je bila veliki humanitarac i do kraja svog života othranila je i iškolovala preko 30 dece. Penziju je stekla radeći, iako je dobila ponudu da se preseli u Francusku i tamo dobije francusku vojnu penziju. Umrla je 5. oktobra 1973. godine. Iako je u medijima najavljivano da će biti sahranjena u Aleji velikana, to se nije desilo. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.