Da l‛ su "cvetale tikve": Ili kako je biti nepismen!
“Ja sam bio član biblioteke godinu dana. Imao člansku kartu. Nosim je u gornjem džepu, viri dva santimetra iz sakoa. Idem ulicom, a oni samo kažu: "Eno ide drug član", poznata je replika kultne predstave “Radovan III“, ali nažalost i situacija koja opisuje današnje društvo naše države.
U zemlji u kojoj člansku kartu ima samo tri odsto stanovništva i to samo studenti kojima je neophodna, penzioneri i pojedini profesori, bavljenje književnošću postaje junački posao. Međutim, mladih pisaca i dalje ima, ali se postavlja pitanje za koga oni pišu i od čega žive. Neko će na to reći: “Pa ni sadašnji klasici nisu živeli od svog zanata“, ili pak “I oni su bili neshvaćeni od svojih savremenika“, ali to svakako nije izgovor. Razlog za nepismenost nacije ne može se pravdati prošlošću, već treba potražiti pravi razlog koji treba saseći u korenu.
No, ipak ako se okrenemo prošlosti, od dolaska Ćirila i Metodija na ove prostore krenulo je opismenjavanje, a opet danas, nakon toliko mnogo vekova Srbija grca u moru u kom pliva nepismenost. Država koja teži ulasku u Evropsku uniju, dozvolila je da lošim vođenjem nastave Srbija dospe na čak 41 mesto na PISA testiranju održanom 2012. godine i time se nađe daleko iza bivših republika Jugoslavije.
Ovo testiranje ipak nije bilo iznenađenje, jer su ranija istraživanja pokazala da naša deca imaju enciklopedijsko i nefunkcionalno znanje i da smo iz godine i godinu “stabilno loši“. Prvo istraživanje o efektima osnovnog školovanja 1989. godine, ponovljeno je i 2003. godine, a pokazalo je da je naš obrazovni sistem neefikasan i da naši učenici imaju reproduktivno znanje koje nije primenjivo. U periodu između ove godine dogodio se rat, ali to nije urušilo naš školski sistem već ga je stabilno utvrdio da ostane tako loš kao što je i bio.
Ove godine, za vreme tehničke Vlade, najavljeno je i smanjenje broja časova srpskog jezika i kulture, na samo dva časa nedeljno. Ova tendencija, koja se javila samo kao ideja pretstavljala je potencijalno narušavanje osnovnih postavki našeg obrazovnog sistema na svim nivoima, jer kao posledica moglo se je javiti opadanje već niskog nivoa pismenosti, koja svakako nije na zavidnom nivou. Samim tim kao posledica moglo bi se javiti i opadanje čitalačke kulture koja jedva preživljava među našim narodom. Nakon informacije o smanjnju časova, Društvo za srpski jeznik i književnost Srbije, ogradilo se navodima na sajtu, koji kažu da ovo najstarije naučno i strukovno društvo u Srbiji “posvećeno radi na negovanju jezičke kulture u svim nivoima obrazovanja“, a može se doći do zaključka da je ta njihova angažovanost nedovoljna jer ono što se plasira to se i radi, odnosno čita.
Od pojave “lakih“ romana kojih je na tržištu sve više, u drugi plan pada čak i naš nobelovac. Velike “nijanse“ knjiga koje su preplavile knjižare stvaraju novi ukus koji je svakako u Srbiji već loše izgrađen. Nedovoljno pismena čitalačka publika guta ono što joj se plasira,a a niko ne ukazuje na štetnost onoga što se čita. Knjige sa nepotpunim rečenicama i okrnjenim prevodom postaju model opismenjavanja.
Bez obzira na tržište ili na lošu nastavu, nepismenost bi svakako trebalo da ostane u prošlosti, u vreme pre nego što su procvale "tikve"!
