Да л‛ су "цветале тикве": Или како је бити неписмен!
“Ја сам био члан библиотеке годину дана. Имао чланску карту. Носим је у горњем џепу, вири два сантиметра из сакоа. Идем улицом, а они само кажу: "Ено иде друг члан", позната је реплика култне представе “Радован ИИИ“, али нажалост и ситуација која описује данашње друштво наше државе.
У земљи у којој чланску карту има само три одсто становништва и то само студенти којима је неопходна, пензионери и поједини професори, бављење књижевношћу постаје јуначки посао. Међутим, младих писаца и даље има, али се поставља питање за кога они пишу и од чега живе. Неко ће на то рећи: “Па ни садашњи класици нису живели од свог заната“, или пак “И они су били несхваћени од својих савременика“, али то свакако није изговор. Разлог за неписменост нације не може се правдати прошлошћу, већ треба потражити прави разлог који треба сасећи у корену.
Но, ипак ако се окренемо прошлости, од доласка Ћирила и Методија на ове просторе кренуло је описмењавање, а опет данас, након толико много векова Србија грца у мору у ком плива неписменост. Држава која тежи уласку у Европску унију, дозволила је да лошим вођењем наставе Србија доспе на чак 41 место на ПИСА тестирању одржаном 2012. године и тиме се нађе далеко иза бивших република Југославије.
Ово тестирање ипак није било изненађење, јер су ранија истраживања показала да наша деца имају енциклопедијско и нефункционално знање и да смо из године и годину “стабилно лоши“. Прво истраживање о ефектима основног школовања 1989. године, поновљено је и 2003. године, а показало је да је наш образовни систем неефикасан и да наши ученици имају репродуктивно знање које није примењиво. У периоду између ове године догодио се рат, али то није урушило наш школски систем већ га је стабилно утврдио да остане тако лош као што је и био.
Ове године, за време техничке Владе, најављено је и смањење броја часова српског језика и културе, на само два часа недељно. Ова тенденција, која се јавила само као идеја претстављала је потенцијално нарушавање основних поставки нашег образовног система на свим нивоима, јер као последица могло се је јавити опадање већ ниског нивоа писмености, која свакако није на завидном нивоу. Самим тим као последица могло би се јавити и опадање читалачке културе која једва преживљава међу нашим народом. Након информације о смањњу часова, Друштво за српски језник и књижевност Србије, оградило се наводима на сајту, који кажу да ово најстарије научно и струковно друштво у Србији “посвећено ради на неговању језичке културе у свим нивоима образовања“, а може се доћи до закључка да је та њихова ангажованост недовољна јер оно што се пласира то се и ради, односно чита.
Од појаве “лаких“ романа којих је на тржишту све више, у други план пада чак и наш нобеловац. Велике “нијансе“ књига које су преплавиле књижаре стварају нови укус који је свакако у Србији већ лоше изграђен. Недовољно писмена читалачка публика гута оно што јој се пласира,а а нико не указује на штетност онога што се чита. Књиге са непотпуним реченицама и окрњеним преводом постају модел описмењавања.
Без обзира на тржиште или на лошу наставу, неписменост би свакако требало да остане у прошлости, у време пре него што су процвале "тикве"!
