NEKAD BILO, SAD SE SAMO PRIČA (2): Deset tipova smrtne kazne u prošlosti

Nema smrti bez suđena dana. No, katkad Usud udeli baš lošu kartu, pa umesto prirodne smrti nekome zagine smrtna kazna. I to kakva... Ljudi su vazda bili kadri da stvore remek dela od kojih jednom Anriju Belu ne bude dobro, ali i naprave užase što zabole svakoga čoveka vernog Dobru.

Elem, da se usredsredimo na prvu petorku odabranih načina za pogubljenje. Malo da redefinišemo staru izreku: nema sina dok ne rodi majka, nit' vešanja gde je loša štranjka (omča). Ipak, vešanje je nedovoljno inventivno strašno posmatraču da bi smo ga uvrstili na spisak.

Jasno, ovo nije izum drevnih Egipćana, niti Asteka. Razvoj savremene metalurgije doneo je topove, a topovi, između ostalog, novi način da se osuđeni dokusuri. Nikad kraja ljudskoj dovitljivosti, zar ne? 

Kreacija Portugalaca, ova je praksa ustoličena u 16. i 17. stoleću u lisabonskim kolonijama, pre svega u Cejlonu (danas, Šri Lanka), Mozambiku (danas, jedina zemlja sa kalašnjikovom na zastavi) i Brazilu. Pretpostavili ste, "krivac" je priveden pred usta topovske cevi, posle čega sledi salva koja je slala stradalnika u večna lovišta, ako ih ima. Iako su je izmislili, Portugalci je nisu proslavili. 

Kaznu su ovu korisili vladari Mogulskog carstva (persijska država koja je dominirali Indijom od 16. do 19. veka), a od njih su je "ukrali" i usavršili Britanci, po preuzimanju Indije. Uglavnom su na ovaj strašni način ubijali lokalce koji su bili deo vojske britanske krune, a koji su dezertirali ili dizali pobune.

Avganistan je od početka 19. veka bio poprište upotrebe topa za ubijanje, uglavnom političkih protoivnika emira koji bi vladao, da bi se kroz vreme opseg "steljanih" proširio. Poslednja zabeležena upotreba topa u ovoj zemlji, ali i uopšte, odigrala se 1930. godine.

Antički su Persijanci stvorili svašta. Tip grobnice koji je Aleksandar Karađorđević kopirao prilikom izgradnje Spomenika neznanom junaku na Avali, auto-puteve, poštansku službu, surovo su kažnjavali one koji su poganili reke i druge vode, ali su izumeli i jednu prilično strašnu vrstu usmrćivanja.

Ime je metod dobio od Grka, koji su prvi i dokumentovali ovu strahotu. Naziv, dakle, potiče od grčkog "skafos" (napravljeno udubljenje) jer su osuđenika stavljali u sendvič između dva izdubljena čamca ili debla, vezivali sve to, pri čemu su ruke, noge i glava ostajali van. 

Potom je u šupljinu, ali i na oči i u pazušne jame nalivan med ili mleko, te je plovilo ostavljano u nekoj bari ili drugoj mirnoj vodi da pluta. S vremena na vreme, dodavana je nova količina ovih slatkih namirnica, a i osuđenik je teran da ih konzumira, kako bi dobio dijareju. Kada bi se on opoganio, a slad na njega nasuta zamirisala, na čoveka bi navaljivali insekti, pčele i druge sitne bube. Posle nekog vremena pojavila bi se gangrena i lagano ubijala. Najsuroviji metod do sada, nema dvoumljenja.

Srednji vek na Zapadu zovu Mračnim dobom. Globalno gledano, razloga za takav nadev nema previše, ali kada se spustimo na niže, konkretnije nivoe i, na primer, otkrijemo ovu tvorevinu, onda razloga i ima. Barem malo.

Priča, doduše, počinje malo pred zvaničan početak Srednjeg veka (476-1492), u Poznoj Antici. Jedan od najpoznatijih stradalnika na točku bio je rimski oficir Georgije koji je odbio da se odrekne hrišćanstva. Stavljen je na točak i usmrćen, a vreme ga je učinilo legendom - postao je sveti Đorđe.

On je, dakle, bio privezan na točak na čiji su obruč i prečage bili postavljeni klinovi, udice i ostale kovine koje mogu da ozlede čoveka. Zatim je sledilo batinanje po udovima koje bi, budući da ispod njih nema podmetača, značile sigurne lomove kostiju. Mrcvarenje je umelo da traje danima, ukoliko je dželat bio vešt u povređivanju, ukoliko je umeo da izbegne izazivanje unutrašnjeg krvarenja.

Drugi metod bio je da se preko oborenog čoveka prevoze kola, napred, pa nazad i tako više puta. Još jedna poznata žrtva točka bio je razbojnik i lopov, pomalo mitska ličnost Francuske 17. veka, Kartuš. Nekima od nas poznat je posredstvom istoimenog filma iz 1962. u kome ga tumači Žan Pol Belmondo, a u društvu prelepe Klaudije Kardinale.

Na Golom otoku zatvorenici su stavljani u hlebne furune koje su potom zagrevane do trenutka kada pritvorenik ne bi propevao. A nekada su čuvari ceo proces činili samo iz obesti.

No, udbaško-oznaški poslenici SFR Jugoslavije nisu izmislili mehanizam. Njihova je pećnica daleka imitacija Falarisovog bika, naprave koju je za Falarisa, vladara antičkog grada Akraganta sa Sicilije, izumeo Atinjanin Peril, u 6. veku pne.

Bik, predstavljen na naslovnoj slici članka, bio je napravljen od bronze, a šupalj iznutra kako bi se u njega ubacila žrtva koja je mučena zagrevanjem tela naprave. Većina ubačenih je skuvana na smrt, retki su dobili milosrđe. 

Bika su koristili i u Rimskom carstvu, proganjajući Jevreje, a kasnije i hrišćane. Sveti Evstatije i Pelagija Tarska su postradali na ovaj način.

I dok smo u prvobroju opleli po narodnoj epskoj poeziji, ovaj završavamo metalom. U svakom smislu. Za kraj smo, je li, ostavili opaku napravu po kojoj je Iron Maiden uzeo ime.

Iako bismo "ruku dali" da je deva dete Srednjeg veka, ona to nije. Naprava za mučenje i usmrćivanje prvi put je posvedočena u istoriji 1793. godine, mada ima onih koji tvrde da je starija, te da je prvi put upotrebljena 1515. da bi se kaznio kovač lažnog novca.

Suština mehanizma je sledeća: u metalnu kutiju koja ima oblik ljudskog tela smešten je čovek (ili žena). Potom bi deva bila zaključana, a u osobu unutra polako utiskivani klinovi i šiljci, već instalirani na unutrašnju oplatu naprave. Žrtva bi polako krvarila, slabila i, na kraju, ili priznala ono što se od nje iskalo ili podlegala povredama.

Najpoznatija gvozdena deva jeste ona iz Nirnberga (na slici), ali je stradala u savezničkom bombardovanju grada 1944. godine. Igrom slučaja, postoji verna imitacija, sazdana pola veka pre Drugog svetskog rata, koja je dokaz kako je strahotni uređaj mogao da funkcionište.

Pored nemačke, pronađena je i deva u Španiji. Njeno je telo napravljeno da liči na Bogorodicu, a njeni su šiljci već bili postavljeni tako da pritežu žrtvu, od samog časa kada je ugurana unutra.

Ukoliko biste da se podsetite na prethodni, prvi deo, kliknite OVDE.