Nikada mu više neću dozvoliti da me udari!

Već sam iza sebe imala jedan neuspeli brak, ali i divnu ćerkicu Lanu. Njen otac Uroš i ja smo jednostavno krenuli svako svojim putem, nije bilo svađa i srceparajućih scena. Trudili smo se da ostanemo u korektnim odnosima, najviše zbog našeg malog anđela. Uroš je kasnije dobio unapređenje i preselio se u Nemačku, u Minhen, ali nam je uvek slao određenu sumu novca na ime alimentacije.

Živela sam sama sa Lanom, ali sam uvek imala podršku porodice. Kada sam bila na poslu, moja mama je odlazila po nju u vrtić i vodila je kod nje kući. Tamo su se igrale, bojile, pravile kolače, sve u svemu uživale zajedno.

Bobana sam upoznala preko posla. Kao njegov agent za nekretnine, trebalo je da mu nađem neki stan u centru grada. Ispostavilo se da je i on prošao kroz razvod. Nije imao decu, stan je ostavio bivšoj ženi i sada je počinjao život ispočetka.

Iako je bio više zatvoren tip, osetila sam da smo se na nekom nivou povezali. Stan smo našli poprilično brzo ali se naše viđanje nije završilo na tome. Nakon par nedelja me je pozvao da proslavimo useljenje i od tada smo počeli redovno da se viđamo.

Nisam želela odmah da ga upoznam sa Lanom, međutim kako je vreme teklo, uvidela sam da je zaista vredan moje pažnje. Na moje veliko iznenađenje, Lana ga je oberučke prihvatila, a nakon par meseci smo odlučili da počnemo da živimo zajedno. Preselila sam se kod njega, ali sam svoj stan zadržala i odlučila da ga izdajem.

Kada pogledam iz ovog ugla, problemi su počeli poprilično rano. U početku su to bile neke sitnice koje su ga nervirale, a zbog kojih je lako gubio živce. Primera radi, voleo je da mu doručak bude uvek u isto vreme, a ako bih se ja kojim slučajem ujutru, uglavnom vikendom, uspavala, umeo je da me poprilično grubo budi. Tada mi je to delovalo čak i simpatično, mislila sam da ne želi da doručkuje sam, da hoće što više vremena da provodimo zajedno.

Primetila sam i da mi Uroš više ne šalje novac. Bobana sam skoro svaki drugi dan pitala da li je stiglo nešto za mene, međutim odgovor je uvek bio isti, da me je "taj gad zaboravio i da se sigurno odrekao svog deteta". Uroša sam zvala par puta, ali nikako nisam mogla da stupim u kontakt s njim, tako da sam prihvatila da je Boban u pravu.

Bobanove reakcije su vremenom postajale sve agresivnije, dok jedan dan nije kulminiralo šamarom. Udario me je iz sve snage, i to pred mojom devojčicom. I to je bio kraj. Uvek sam bila jaka i samostalna žena i to što sam trpela njegove izlive besa bilo je nešto što nikad neću sebi oprostiti. Sačekala sam da izađe iz kuće i iste sekunde počela da se pakujem. Uzela sam ćerku i otišla kod roditelja, a Bobanu sam samo ostavila poruku da mu ne padne na pamet da mi se ikada više javi.

Naravno da je pokušavao da obnovi kontakt, izvinjavao se i slao poklone, ali mi nije palo na pamet da mu se vratim. Kasnije sam saznala da je on uzimao, i zadržavao za sebe, novac koji mi je Uroš slao. Na kraju sam mu pripretila tužbom i na svu sreću, ostavio me je na miru.

Drago mi je što smo ćerkica i ja izašle iz cele te priče, ne želim ni da zamislim šta bi se dogodilo da smo nastavile da živimo sa tim čovekom.