Никада му више нећу дозволити да ме удари!

Већ сам иза себе имала један неуспели брак, али и дивну ћеркицу Лану. Њен отац Урош и ја смо једноставно кренули свако својим путем, није било свађа и срцепарајућих сцена. Трудили смо се да останемо у коректним односима, највише због нашег малог анђела. Урош је касније добио унапређење и преселио се у Немачку, у Минхен, али нам је увек слао одређену суму новца на име алиментације.

Живела сам сама са Ланом, али сам увек имала подршку породице. Када сам била на послу, моја мама је одлазила по њу у вртић и водила је код ње кући. Тамо су се играле, бојиле, правиле колаче, све у свему уживале заједно.

Бобана сам упознала преко посла. Као његов агент за некретнине, требало је да му нађем неки стан у центру града. Испоставило се да је и он прошао кроз развод. Није имао децу, стан је оставио бившој жени и сада је почињао живот испочетка.

Иако је био више затворен тип, осетила сам да смо се на неком нивоу повезали. Стан смо нашли поприлично брзо али се наше виђање није завршило на томе. Након пар недеља ме је позвао да прославимо усељење и од тада смо почели редовно да се виђамо.

Нисам желела одмах да га упознам са Ланом, међутим како је време текло, увидела сам да је заиста вредан моје пажње. На моје велико изненађење, Лана га је оберучке прихватила, а након пар месеци смо одлучили да почнемо да живимо заједно. Преселила сам се код њега, али сам свој стан задржала и одлучила да га издајем.

Када погледам из овог угла, проблеми су почели поприлично рано. У почетку су то биле неке ситнице које су га нервирале, а због којих је лако губио живце. Примера ради, волео је да му доручак буде увек у исто време, а ако бих се ја којим случајем ујутру, углавном викендом, успавала, умео је да ме поприлично грубо буди. Тада ми је то деловало чак и симпатично, мислила сам да не жели да доручкује сам, да хоће што више времена да проводимо заједно.

Приметила сам и да ми Урош више не шаље новац. Бобана сам скоро сваки други дан питала да ли је стигло нешто за мене, међутим одговор је увек био исти, да ме је "тај гад заборавио и да се сигурно одрекао свог детета". Уроша сам звала пар пута, али никако нисам могла да ступим у контакт с њим, тако да сам прихватила да је Бобан у праву.

Бобанове реакције су временом постајале све агресивније, док један дан није кулминирало шамаром. Ударио ме је из све снаге, и то пред мојом девојчицом. И то је био крај. Увек сам била јака и самостална жена и то што сам трпела његове изливе беса било је нешто што никад нећу себи опростити. Сачекала сам да изађе из куће и исте секунде почела да се пакујем. Узела сам ћерку и отишла код родитеља, а Бобану сам само оставила поруку да му не падне на памет да ми се икада више јави.

Наравно да је покушавао да обнови контакт, извињавао се и слао поклоне, али ми није пало на памет да му се вратим. Касније сам сазнала да је он узимао, и задржавао за себе, новац који ми је Урош слао. На крају сам му припретила тужбом и на сву срећу, оставио ме је на миру.

Драго ми је што смо ћеркица и ја изашле из целе те приче, не желим ни да замислим шта би се догодило да смо наставиле да живимо са тим човеком.