NJOJ MUŠKARCI ZAVIDE NA HRABROSTI: Ova Beograđanka je jedina Srpkinja koja se usudila...

Već 18 godina Ana dostiže nebeske visine i ''leti kroz vazduh'', a njena ''padobranska priča'' počinje davne 1997. godine, kada je prvi put skočila. Ni sama ne zna odakle joj želja za letom i slobodnim padom u krvi, ali se seća kako su je od ranog detinjstva zbog želje za visinama zvali ''mali padobranac''. 

Ipak, kada je ''mali padobranac'' napunio 16 godina i saopštio roditeljima da će zaista da skoči, usledilo je oštro protivljenje.

''Mama je jako teško podnela, i danas teško podnosi. Posebno je kočilo to što ona ne voli visinu, dubinu... Ali ja sam već 18 godina u tom sportu, to je sastavni deo mog života. Tada mi je bio potreban roditeljski potpis, tako da sam uspela uz pomoć tate da uplovim u padobranstvo. On me je svuda pratio, verovatno vodeći se logikom ''bolje da idem sa njom nego da ide sama''. Pomogao mi je i oko kupovine opreme, plaćao mi je skokove'', priseća se Ana.

Kako se postaje padobranac?

Objašnjavajući nam kako se to postaje padobranac i da li vežba na zemlji može da bude dovoljna za snalaženje u vazduhu prilikom prvog skoka, Ana kaže da biti učenik znači biti pod konstantim nadzorom instruktora.

''Sada je i oprema savremenija, upravljivija, sama kupola trpi greške. Postoji radio veza, dakle instruktor je u konstantnoj vezi sa učenikom i nakon što se sve usavrši na zemlji. U početku se iskače na 1.200 metara, instruktor te nadgleda, a potrebno je 50 skokova da bi se polagalo za sportsku dozvolu. Tada se osposobljavaš da budeš samostalan, već si dovoljno iskusan'', kaže Ana.

Samo osam aktivnih žena

Ana je učestvovala u velikom broju obaranja nacionalnih rekorda u ženskoj kategoriji. Bila je deo mešovite postavke koja je u oktobru 2014. godine oborila rekord u disciplini formacijski skokovi u kome je učestvovalo 25 padobranaca i padobranki. Svoj prvi wingsuit let izvela je još 2007. godine, a i dalje je jedina žena u Srbiji koja je za to skupila hrabrost. Sa ponosom priča o 2012. godini i projektu ''Žene za nebo bez granica'' koji je organizovan uz pomoć Vojske Srbije i Ministarstva odbrane.

''Žena u ovom sportu ima jako malo, kod nas samo osam aktivnih. Međutim, sad imamo učenice, pa se nadamo da će doći do promena, što nam i jeste cilj.''

Da sve bude zanimljivije, Ana je frizerka, i to odlična.

''Mene je u principu zanimalo samo padobranstvo, nisam znala čime bih se drugim bavila. Kad je došao osmi razred, i vreme da se nešto upiše, krenula sam za svojom drugaricom koja je godinu starija i išla je u frizersku. Ispostavilo se da nisam pogrešila, iako sam se zainteresovala tek pred kraj školovanja. Stvarno sam se tome posvetila i  zavolela svoj posao. Tako da mi je frizeraj posao, a padobranstvo hobi. I jedno i drugo volim, što da ne. U mom srcu ima mesta i za jedno i za drugo'', zaključuje Ana objašnjavajući kako je spojila tipično žensko zanimanje i sport od koga i muškarci zaziru.

Skakanje i trudnoća?

Ana je i majka dvoje dece, a pitali smo je da li je skakala u trudnoći.

''Dva-tri dana pred Aeromiting 2009. godine u Batajnici, na koji sam bila pozvana kao jedan od učesnika, saznala sam da sam trudna. Pozvala sam svog ginekologa, objasnila mu čime se bavim i tražila savet. On mi je tad rekao da, ako mi je stalo do trudnoće, ne bi trebalo da skačem. Jer, kako je objasnio, može sve da prođe potpuno glatko, bez problema, ali da, sa druge strane, može da mi se desi neki jači doskok, jači udar u zemlju, koji može da bude problem. To je meni bilo dovoljno, da se presaberem i shvatim da za skakanje imam pred sobom ceo život, da ću skakati sve dok me noge služe, ali da u trudnoći treba da mirujem'', kaže Ana.

''Mama skače, mama vozi motor, i to je - normalno!''

Ana objašnjava da su njena deca od malih nogu upoznata sa drugima neobičnim aktivnostima kojima se bavi, pa tako sve što bi drugi okarakterisali kao čudno doživljavaju kao normalno.

''Mala i dalje ne kapira šta radim, ona ima 20 meseci. Ali sin da. On je već sa tri znao da  prepoznaje moju kupolu, moj kombinezon. Mislim da je to njemu sastavni deo života; normalno mu je da mama skače, da mama vozi motor'', kaže Ana.

Njena deca i padobranstvo? Ipak ne!

Iako je čim progovori očigledna ljubav prema sportu kojim se bavi, Ana ipak ne bi volela da se njena deca upuste u ''istraživanje visina''.

''Nikome se ništa ne može zabraniti, ali ne bih volela da se moja deca padobranstvom, iako je to bezbedan sport, u kome nema nezgoda i povreda, ako si potpuno fokusiran. Međutim, to što ne bih volela, ne znači da ih ne bih podržala - ako budu naginjali ka tome, moj zadatak je da dam maksimum od sebe da usred noći znaju napamet sve vanredne postupke i šta se radi ako nešto krene naopako. Više bih volela da to bude neki sport na zemlji, ali ne postoji način da zaustavite dete. Znam mnogo slučajeva da dete kaže mami da je na izletu sa društvom, a ode da skače. To dovede do toga da roditelji ne znaju gde im je dete, a ja bih volela da budem maksimalno uključena'', kaže Ana.