NOVINARKA SRBIJE DANAS: Kako mi je za 96 sati „Oluja“ ugasila ognjište
“Nema meni života nigde drugde. Ja sam ovde rođen, moj otac, otac moga oca... ovo je moje ognjište i moja kuća, ne prodajem nikad!”, rekao je moj deda svakome ko je hteo da sluša.
Oluja je trajala samo 4 dana. Za tih 96 sati ceo jedan narod sa jedne teritorije je nestao. Neki su ubijeni u svojim domovima, ostali ugljenisani u svojim krevetima kada su palili čitava srpska sela, a mnogi su proterani, bežali pred rafalima i vatrenom stihijom koju su palila “junačka srca u vojnika”: ratovali su protiv žena, dece i staraca, iznenadivši ih ranom zorom, da slučajno ne ustanu da nahrane stoku ili da poteraju ovce na ispašu. Trebalo je neprijatelja zateći u najslabijem izdanju! U pidžamama, u toplim krevetima, dok prebiraju šta sve sutra moraju da obave, ne sluteći da ništa od toga neće stići - nikada više.
Za moju porodicu i mene, Oluja nije trajala samo četiri dana. Ona i dalje traje. Samo što je za ta presudna četiri dana odnela sve što smo imali. U Ličkom Petrovom Selu moj deda, Dušan Aralica, je bio domaćin. Držao je konje, krave, krupnu stoku i kokoške, i imali smo 10 jutara zemlje, čak i jedan skroman delić tik pod Plitvičkim jezerima.
Nije bilo prolaznika, ni putnika namernika, da ga moj deda nije ugostio. Dao mu domaću rakiju, slaninice i polica, kako mi zovemo neljuštene polovine krompira sa plotne. Baka bi kuvala kafu, a svi bi sedeli u letnjoj kući, koju smo zvali bajtom. Mi deca bismo se igrali, dok bi odrasli divanili. Naše komšije, Hrvati i Srbi, svi pod jednom strehom, svi smo bili jedan narod.
Poslednji put sam tamo bila pred Oluju, krajem 1992, kada je Franjo Tuđman sa Slobom Miloševićem potpisao dogovor o prekidu vatre između Hrvatske armije i Srba u Hrvatskoj. Sukob se odvijao u Krajini, u kojoj su većinu stanovništva činili Srbi.
Tada je u našem selu počela da se stvara neka nelagodnost, strepnja. Ljudi su počeli da prodaju svoju imovinu, i da se sele. Dedi su tada Hrvati nudili da otkupe celo imanje za pristojan novac, da ode odatle i da se nikada više ne vrati. Otac i majka su ga nagovarali, rat se uveliko spremao, ali deda, kakav jeste, bio je nesalomiv:
“Nema meni života nigde drugde. Ja sam ovde rođen, moj otac, otac moga oca... ovo je moje ognjište i moja kuća, ne prodajem nikad!”
Ono što nismo znali je da je prekid vatre iz tog sporazuma Hrvatskoj samo dao vremena da se bolje pripremi za sledeću bitku. Tokom sledeće tri godine, hrvatske vojne operacije u Krajini su uglavnom bile ograničene na proveravanje sposobnosti srpske odbrane.
Za one koji ne znaju, a malo je onih koji znaju, jer moje selo više ne postoji, ono je sada sablasno prazno, sa tek po kojim povratnikom, neki umirućim starcem, koji je napaćen došao da sklopi oči podno Čelopeka, uz zvuke zrikavaca i miris plitvičkih jezera, to je bilo pravo domaćinsko selo. Komšija je bio kao rod najmiliji, pomagali smo se, zajedno tugovali, zajedno se radovali. Kod nas se kaže: "Najbitniji je kum, pa komšija."
Nekada, pre Oluje, u Ličkom Petrovom Selu je, po popisu stanovništva iz 1991., bilo 255 Srba, 3 Hrvata i 7 Muslimana. Danas, tamo su kumovi Bato i Đurđa, dakle Srbin i Hrvatica, i još par starih duša, svi preko 80 godina.
Sećam se kao danas, kada je Oluja počela, imala sam 12 godina i ništa nisam razumela. Znam samo da nikada ranije nisam videla oca da plače. Na tv su pominjali da je hrvatska vojska u zoru zapalila naše selo i da su bukvalno u poslednjem trenutku ljudi krenuli u zaprežnim kolima. Među njima su bili moj deda, baba i njena majka, prababa Staka. Putovali su 3 dana, i najzad stigli. Odrpani, uplašeni, gladni, slomljeni - izbeglice.
Moja braća i ja, sve jedno drugom do ramena, ništa nismo razumeli, osim što smo osećali da se jedna velika nesreća dogodila. Živeli smo u malom stanu i troje staraca su se osećali kao da su na smetnji. Spavali smo u krevetima na smenu. Jednom sam imala za domaći zadatak da napišem šta me nervira. Bila sam četvrti razred osnovne škole i napisala sam da me nervira moja prababa, jer stalno leži i grdi nas i traži mir u kući. Dobila sam jedinicu uz poruku - "Razumi je, i njoj je teško".
Razumela sam je tek godinama kasnije, ali i dalje ne razumem zašto su Hrvati oterali sve Srbe iz Krajine. Kome su smetali poljoprivrednici, domaćini, ratari? Kome su smetale sopstvene komšije? Kome smeta sopstvena koža, taj uvek nađe razlog. Deda mi je umro pre dve godine. Od tuge. Umro je sam, u staračkom domu u Ogulinu, okružen ljudima koji su ga mrzeli samo zato što je Srbin. Mi nismo mogli kod njega, jer smo Srbi, a on nije mogao ovde, jer nije imao srpsko državljanstvo.
Plakao je svaki dan preko telefona i govorio kako bi samo da nas sve vidi još jednom u bajti, kako pijemo rakiju i jedemo police. Ali i dalje nikada ne bi prodao imanje, jer je on Ličanin, i ono je njegova zemlja. Umro je tačno u ponoć, na Svetog Arhangela Mihaila, našu krsnu slavu. A mi ostajemo ovde, da gledamo kako drugi slave zato što su uzeli hiljade života ljudina kao što je bio moj deda.
Nina Aralica
