НОВИНАРКА СРБИЈЕ ДАНАС: Како ми је за 96 сати „Олуја“ угасила огњиште

Олуја је трајала само 4 дана. За тих 96 сати цео један народ са једне територије је нестао. Неки су убијени у својим домовима, остали угљенисани у својим креветима када су палили читава српска села, а многи су протерани, бежали пред рафалима и ватреном стихијом коју су палила “јуначка срца у војника”: ратовали су против жена, деце и стараца, изненадивши их раном зором, да случајно не устану да нахране стоку или да потерају овце на испашу. Требало је непријатеља затећи у најслабијем издању! У пиџамама, у топлим креветима, док пребирају шта све сутра морају да обаве, не слутећи да ништа од тога неће стићи - никада више.

За моју породицу и мене, Олуја није трајала само четири дана. Она и даље траје. Само што је за та пресудна четири дана однела све што смо имали. У Личком Петровом Селу мој деда, Душан Аралица, је био домаћин. Држао је коње, краве, крупну стоку и кокошке, и имали смо 10 јутара земље, чак и један скроман делић тик под Плитвичким језерима.

Није било пролазника, ни путника намерника, да га мој деда није угостио. Дао му домаћу ракију, сланинице и полица, како ми зовемо нељуштене половине кромпира са плотне. Бака би кувала кафу, а сви би седели у летњој кући, коју смо звали бајтом. Ми деца бисмо се играли, док би одрасли диванили. Наше комшије, Хрвати и Срби, сви под једном стрехом, сви смо били један народ.

Последњи пут сам тамо била пред Олују, крајем 1992, када је Фрањо Туђман са Слобом Милошевићем потписао договор о прекиду ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској. Сукоб се одвијао у Крајини, у којој су већину становништва чинили Срби.

Тада је у нашем селу почела да се ствара нека нелагодност, стрепња. Људи су почели да продају своју имовину, и да се селе. Деди су тада Хрвати нудили да откупе цело имање за пристојан новац, да оде одатле и да се никада више не врати. Отац и мајка су га наговарали, рат се увелико спремао, али деда, какав јесте, био је несаломив:

“Нема мени живота нигде другде. Ја сам овде рођен, мој отац, отац мога оца... ово је моје огњиште и моја кућа, не продајем никад!” 

Оно што нисмо знали је да је прекид ватре из тог споразума Хрватској само дао времена да се боље припреми за следећу битку. Током следеће три године, хрватске војне операције у Крајини су углавном биле ограничене на проверавање способности српске одбране.

За оне који не знају, а мало је оних који знају, јер моје село више не постоји, оно је сада сабласно празно, са тек по којим повратником, неки умирућим старцем, који је напаћен дошао да склопи очи подно Челопека, уз звуке зрикаваца и мирис плитвичких језера, то је било право домаћинско село. Комшија је био као род најмилији, помагали смо се, заједно туговали, заједно се радовали. Код нас се каже: "Најбитнији је кум, па комшија."

Некада, пре Олује, у Личком Петровом Селу је, по попису становништва из 1991., било 255 Срба, 3 Хрвата и 7 Муслимана. Данас, тамо су кумови Бато и Ђурђа, дакле Србин и Хрватица, и још пар старих душа, сви преко 80 година.

Сећам се као данас, када је Олуја почела, имала сам 12 година и ништа нисам разумела. Знам само да никада раније нисам видела оца да плаче. На тв су помињали да је хрватска војска у зору запалила наше село и да су буквално у последњем тренутку људи кренули у запрежним колима. Међу њима су били мој деда, баба и њена мајка, прабаба Стака. Путовали су 3 дана, и најзад стигли. Одрпани, уплашени, гладни, сломљени - избеглице.

Моја браћа и ја, све једно другом до рамена, ништа нисмо разумели, осим што смо осећали да се једна велика несрећа догодила. Живели смо у малом стану и троје стараца су се осећали као да су на сметњи. Спавали смо у креветима на смену. Једном сам имала за домаћи задатак да напишем шта ме нервира. Била сам четврти разред основне школе и написала сам да ме нервира моја прабаба, јер стално лежи и грди нас и тражи мир у кући. Добила сам јединицу уз поруку - "Разуми је, и њој је тешко".

Разумела сам је тек годинама касније, али и даље не разумем зашто су Хрвати отерали све Србе из Крајине. Коме су сметали пољопривредници, домаћини, ратари? Коме су сметале сопствене комшије? Коме смета сопствена кожа, тај увек нађе разлог. Деда ми је умро пре две године. Од туге. Умро је сам, у старачком дому у Огулину, окружен људима који су га мрзели само зато што је Србин. Ми нисмо могли код њега, јер смо Срби, а он није могао овде, јер није имао српско држављанство.

Плакао је сваки дан преко телефона и говорио како би само да нас све види још једном у бајти, како пијемо ракију и једемо полице. Али и даље никада не би продао имање, јер је он Личанин, и оно је његова земља. Умро је тачно у поноћ, на Светог Архангела Михаила, нашу крсну славу. А ми остајемо овде, да гледамо како други славе зато што су узели хиљаде живота људина као што је био мој деда.

Нина Аралица