NOVOGODIŠNJE TRADICIJE: Sada pijanstvo, a nekada – pijanstvo i žrtvovanje?

Danas većina nas početak nove godine proslavlja odlaskom na neku žurku ili organizovanjem iste. Iako se to ne razlikuje mnogo od onoga što su neki naši antički preci radili kada bi im se menjao kalendar, možemo da se smatramo srećnima jer se danas doček Nove godine vezuje više za piće, hranu i zabavu nego za žrtvovanje dece, kraljevska ponižavanja, ritualna oranja...

I, dok se spremamo za večerašnje ludilo – dame se feniraju i kovrdžaju, peglaju haljine za sebe i košulje za gospodu, a gospoda se bavi brijanjem, glancanjem cipela i poslednjim proverama – ne bi bilo loše da se podsetimo starih novogodišnjih tradicija.

Pa, kaže:

Nova godina je u Velikoj Britaniji (osim u Škotskoj, oni su oduvek bili buntovni) počinjala 25. marta, sve do 1752. godine. Bio je to svetovni i duhovni praznik, a preveden na srpski jezik njegov naziv bi glasio Gospin dan ili Blagovesti. Označavao je deveti mesec pre rođenja Isusa Hrista, te je to zapravio bio dan kada je Mariju posetio anđeo Gavrilo da bi joj saopštio da je trudna. To je veliki dan u verskom kalendaru, jer je to i datum kada su Adam i Eva šutnuti iz raja, dan kada je Kain ubio Avelja, dan kada je Avram trebalo da žrtvuje Isaka, dan kada je Sv. Jovan Krstitelj obezglavljen i dan kada je Sveti Petar pušten iz zatvora.

Zanimljiv podatak kaže i da su proroci u desetom veku predvideli da će smak sveta biti onda kada se Blagovesti i Veliki Petak preklope u isti dan – što se dogodilo davne 970. godine, a mi smo, je l', još tu.

Gospin dan je nosio i važno svetovno značenje – bio je prvi od kvartalnih dana, tj. dana koji su označavali krajeve godišnjih kvartala i bili dani za prikupljanje poreza i kirije.

Kraj stare i početak nove godine bila su dva različita skupa dana u astečkom kalendaru. Poslednjih pet dana stare godine zvali su se "nemontemi" i smatrali su se nesrećnim i opasnim danima. Zli dusi su tumarali svetom, a ljudi su ostajali u kućama, držali se jedni drugih i bili tihi kako ne bi privukli pažnju duhova.

"Kvahuitlehua" je početak astečke godine i ujedno i kraj suše, te su posle pet neupotrebljivih i mirnih dana Asteci jurili da seju useve. Kako bi pridobili naklonost kišnih bogova Asteci su žrtvovali decu daveći ih. Ovaj okrutni hepening zvao se "Atlkualko" – kupovanje vode. Tradicionalno se odigravao u današnjem februaru, a tog dana su se žrtvovali i svi zarobljenici.

Premda Kineska Nova godina ne pada na isti dan kad se slavi gregorijanska, to ne znači da ovi istočnjaci ne umeju da raspale žurku. Crveno je oduvek bilo boja koja se vezivala za Kinesku Novu godinu, a to je tako baš zbog legende o Nijanu.

Kako priča kaže, Kinu je nekada maltretiralo rogato čudovište sa dna mora koje je izlazilo svake večeri kada se dočekivala Nova godina. Ono je podjednako proždiralo stoku i ljude koji su se zato zatvarali u kuće ili išli u planine, kako bi izbegli monstrumov napad.

Jedna godine, stari bradati muškarac pojavio se u selu Breskvinog Cvata, baš u trenutku kada su se meštani spremali za doček... Niko nije imao vremena za njega, osim jedne stare bake. Ponudila mu je hranu i sklonište od predstojećeg haosa. Prosjak joj je obećao da njeno selo više neće mučiti čudovište, ukoliko mu dozvoli da prenoći kod nje. Skeptična starica je pristala na to. Starac je ukrasio selo crvenim lampionima i svećama i, kada je Čudovište došlo u selo, bacao je petarde. Crvena svetla, vatra i buka od petardi uplašila je čudovište i od tada se ta tradicija zadržala – da bi se zlo oteralo iz godine koja dolazi.

I Krios i Jasion su povezani sa dolaskom nove godine u antičku Grčku. Krios je bio jedan od titana, uglavnom prikazivan sa ovnujskim rogovima i povezan sa sazvežđem Ovna. Ovan je jedno od prvih sazvežđa koje se vide na prolećnom nebu, što potvrđuje povezanost Kriosa sa novom godinom.

Jasion je polubog, sin Zevsa i jedne od njegovih brojnih družbenica. Jasion je bio muž Demetre, boginje Zemlje, ratarstva i plodnosti. Kako legenda kaže, Demetra i Jasion su, khm, konzumirali svoju vezu na tri put preoranoj oranici, a Zevs je, pošto je čuo za to, ubio Jasiona. U čast ljubavi boginje i poluboga, od tada pa na dalje važan deo tradicije predstavlja oranje tri brazde na polju u proleće.

Mesec januar dobio je svoj naziv po Janusu – glavnoj faci međ' antičkim rimskim bogovima. Ovaj dvolični bog (bukvalno, lik je imao jedno lice napred i jedno pozadi) bio je počašćen festivalom koji se u njegovo ime organizovao prvog dana nove godine. Krajnje adekvatno, Rimljani su uzeli Janusovu foru i taj dan bi provodili gledajući u oba smera, napred i nazad, planirajući novu godinu.

Takođe, verovali su da će ono što je posejano prvog dana nove godine, trajati tokom cele godine. To je bio dan za darovanja, uzdržavanje od nečistih i okrutnih misli, te su svi pokušavali da budu fini jedni prema drugima.

Već rekosmo (stavka 1 – Lady Day) da su Škoti bili buntovni oduvek te da nisu slavili Novu godinu na isti način kao i ostatak današanje Britanije. Kada je u srednjem veku hrišćanska tradicija prevladala nad antičkim paganskim praznicima, Škoti su rešili da obeshrabre to pomodarsko slavljenje Božića tako što su tradiciju slavlja i darovanja premestili na 1. januar i dali joj ime Hogmanaj. Uz stari, dobro poznati škotski običaj prvog koraka (osoba koja prva zakorači u vaš dom prvog dana nove godine doneće vam dobru sreću u toj godini), održale su se brojne antičke i paganske tradicije.

Kako je vatra simbol povratka Sunca, važan deo slavlja bile su lomače. Do današnjih dana se kao hogmanajska tradicija održalo pronošenje spaljenih krpa ulicama!

Prvi januar nije uvek bio početak godine – to je uveo "tek" Julije Cezar, kada je usvojio svoj julijanski kalendar 46. godine pre naše ere. Ipak, nešto drugo se proslavljalo tada: događaj koji je postao poznat kao Praznik Obrezanja. Većina vas shvata da Isus nije rođen baš 25. decembra, već je rimska katolička crkva taj datum odabrala da bi se preklapao sa paganskim solsticijumskim festivalom. Vrlo zgodno, onda, dođe kazivanje da po Mojsijevom zakonu sva muška deca treba da se obreži osam dana po rođenju – te je tako praznik Obrezanja "pao" prvog januara.

Ujedno i praznik svetog Vasilija (kome se pripisuje pisanje Evharistijske molitve), praznik Obrezanja bio je tradicionalan dan za molitve. Sveti Augustin je baš ovaj praznik koristio kako bi ilustrovao razlike između hrišćana i pagana koji su svoj praznik slavili "mnogo neduhovnije".

Praznik Novruz slavi se globalno i nosi titulu jednog od (ako ne i samog) najduže slavljenih praznika na svetu. Po nekim dokumentima ove godine se proslavio 5.775 Novruz – mada neki veruju da se on slavi već 15.000 godina. Postoje zapisi koji tvrde da se Novruz slavio 550. godine pre naše ere, ali ima i verzija koje navode da je Novruz 2.000 godina stariji.

Tradicionalno se slavi na dan prolećne ravnodnevice, kada dolazak proleća ujedno najavljuje dolazak nove godine. Novruz traje 13 dana, tokom kojih se proleće vraća na zemlju obavijeno u veo ponovnog rađanja i revitalizacije. Postoji verovanje da je otud i broj 13 baksuzni jer se 13. dana festivala odbacuju loša sreća i sudbina tako što ljudi bacaju u reke isklijalu pšenicu.

Iako Festival pijanstva zvuči kao nešto što bi se moglo praznovati u današnje vreme, ova egipatska tradicija je ukorenjena duboko u njihovoj mitologiji. Sudeći po legendi, lavoglava boginja rata, Sekmet, rešila je da uništi čovečanstvo. Bog Sunca je intervenisao, dajući joj velike količine piva boje krvi koje je Sekmet popila, misleći da je ljudska krv. No, onesvestila se, pre nego što je uspela da uništi ljudsku rasu.

Da bi se proslavilo ovo održavanje čovečanstva u životu, svaka nova godina se obeležava ne samo pijenjem, već ŽESTOKIM pijanstvom. Cilj je da se pije dok svi ne popadaju u nesvest, bilo to na tlu hrama ili negde napolju. Šačica ljudi bi ostala trezna i njihova dužnost bi bila da posle tog dela proslave idu kroz grad lupajući u bubnjeve kako bi razbudili pijane. Onda bi se odlazilo na religijske ceremonije, gde bi molili bogove da i u sledećoj godini paze na njih.

ILUSTRACIJA ŽESTOKOG PIJANSTVA (ako ne znate kako to izgleda):

Akitu je bio vavilonska novogodišnja proslava. Slavio se u današnjem martu ili aprilu i bio je posvećen vrhovnom bogu Marduku, a označavao je početak perioda vegetacije. Za opšte stanovništvo, početak ovog festivala značio je početak nedelje praznika i proslava. Za kralja, pak, nosio je drugo značenje. On bi festival počinjao odlaskom u Nabuov hram gde bi ga sveštenici darovali kraljevskim skiptarom. Potom bi putovao u grad Borsipa, gde bi noćio. Po povratku u Vavilon i hram, skinuo bi kraljevsku odeždu i oružje i približio se svom bogu ponizno, kako i doliči nekome ko je vlast dobio od vrhovnog božanstva. Nakon te pobožne predstave, sledila je parada božanskih statua, pevanje, ali i žrtvovanja.

Pročitajte i: