НОВОГОДИШЊЕ ТРАДИЦИЈЕ: Сада пијанство, а некада – пијанство и жртвовање?

Данас већина нас почетак нове године прославља одласком на неку журку или организовањем исте. Иако се то не разликује много од онога што су неки наши антички преци радили када би им се мењао календар, можемо да се сматрамо срећнима јер се данас дочек Нове године везује више за пиће, храну и забаву него за жртвовање деце, краљевска понижавања, ритуална орања...

И, док се спремамо за вечерашње лудило – даме се фенирају и коврџају, пеглају хаљине за себе и кошуље за господу, а господа се бави бријањем, гланцањем ципела и последњим проверама – не би било лоше да се подсетимо старих новогодишњих традиција.

Па, каже:

Нова година је у Великој Британији (осим у Шкотској, они су одувек били бунтовни) почињала 25. марта, све до 1752. године. Био је то световни и духовни празник, а преведен на српски језик његов назив би гласио Госпин дан или Благовести. Означавао је девети месец пре рођења Исуса Христа, те је то заправио био дан када је Марију посетио анђео Гаврило да би јој саопштио да је трудна. То је велики дан у верском календару, јер је то и датум када су Адам и Ева шутнути из раја, дан када је Каин убио Авеља, дан када је Аврам требало да жртвује Исака, дан када је Св. Јован Крститељ обезглављен и дан када је Свети Петар пуштен из затвора.

Занимљив податак каже и да су пророци у десетом веку предвидели да ће смак света бити онда када се Благовести и Велики Петак преклопе у исти дан – што се догодило давне 970. године, а ми смо, је л', још ту.

Госпин дан је носио и важно световно значење – био је први од кварталних дана, тј. дана који су означавали крајеве годишњих квартала и били дани за прикупљање пореза и кирије.

Крај старе и почетак нове године била су два различита скупа дана у астечком календару. Последњих пет дана старе године звали су се "немонтеми" и сматрали су се несрећним и опасним данима. Зли дуси су тумарали светом, а људи су остајали у кућама, држали се једни других и били тихи како не би привукли пажњу духова.

"Квахуитлехуа" је почетак астечке године и уједно и крај суше, те су после пет неупотребљивих и мирних дана Астеци јурили да сеју усеве. Како би придобили наклоност кишних богова Астеци су жртвовали децу давећи их. Овај окрутни хепенинг звао се "Атлкуалко" – куповање воде. Традиционално се одигравао у данашњем фебруару, а тог дана су се жртвовали и сви заробљеници.

Премда Кинеска Нова година не пада на исти дан кад се слави грегоријанска, то не значи да ови источњаци не умеју да распале журку. Црвено је одувек било боја која се везивала за Кинеску Нову годину, а то је тако баш због легенде о Нијану.

Како прича каже, Кину је некада малтретирало рогато чудовиште са дна мора које је излазило сваке вечери када се дочекивала Нова година. Оно је подједнако прождирало стоку и људе који су се зато затварали у куће или ишли у планине, како би избегли монструмов напад.

Једна године, стари брадати мушкарац појавио се у селу Бресквиног Цвата, баш у тренутку када су се мештани спремали за дочек... Нико није имао времена за њега, осим једне старе баке. Понудила му је храну и склониште од предстојећег хаоса. Просјак јој је обећао да њено село више неће мучити чудовиште, уколико му дозволи да преноћи код ње. Скептична старица је пристала на то. Старац је украсио село црвеним лампионима и свећама и, када је Чудовиште дошло у село, бацао је петарде. Црвена светла, ватра и бука од петарди уплашила је чудовиште и од тада се та традиција задржала – да би се зло отерало из године која долази.

И Криос и Јасион су повезани са доласком нове године у античку Грчку. Криос је био један од титана, углавном приказиван са овнујским роговима и повезан са сазвежђем Овна. Ован је једно од првих сазвежђа које се виде на пролећном небу, што потврђује повезаност Криоса са новом годином.

Јасион је полубог, син Зевса и једне од његових бројних дружбеница. Јасион је био муж Деметре, богиње Земље, ратарства и плодности. Како легенда каже, Деметра и Јасион су, кхм, конзумирали своју везу на три пут преораној ораници, а Зевс је, пошто је чуо за то, убио Јасиона. У част љубави богиње и полубога, од тада па на даље важан део традиције представља орање три бразде на пољу у пролеће.

Месец јануар добио је свој назив по Јанусу – главној фаци међ' античким римским боговима. Овај дволични бог (буквално, лик је имао једно лице напред и једно позади) био је почашћен фестивалом који се у његово име организовао првог дана нове године. Крајње адекватно, Римљани су узели Јанусову фору и тај дан би проводили гледајући у оба смера, напред и назад, планирајући нову годину.

Такође, веровали су да ће оно што је посејано првог дана нове године, трајати током целе године. То је био дан за даровања, уздржавање од нечистих и окрутних мисли, те су сви покушавали да буду фини једни према другима.

Већ рекосмо (ставка 1 – Lady Day) да су Шкоти били бунтовни одувек те да нису славили Нову годину на исти начин као и остатак данашање Британије. Када је у средњем веку хришћанска традиција превладала над античким паганским празницима, Шкоти су решили да обесхрабре то помодарско слављење Божића тако што су традицију славља и даровања преместили на 1. јануар и дали јој име Хогманај. Уз стари, добро познати шкотски обичај првог корака (особа која прва закорачи у ваш дом првог дана нове године донеће вам добру срећу у тој години), одржале су се бројне античке и паганске традиције.

Како је ватра симбол повратка Сунца, важан део славља биле су ломаче. До данашњих дана се као хогманајска традиција одржало проношење спаљених крпа улицама!

Први јануар није увек био почетак године – то је увео "тек" Јулије Цезар, када је усвојио свој јулијански календар 46. године пре наше ере. Ипак, нешто друго се прослављало тада: догађај који је постао познат као Празник Обрезања. Већина вас схвата да Исус није рођен баш 25. децембра, већ је римска католичка црква тај датум одабрала да би се преклапао са паганским солстицијумским фестивалом. Врло згодно, онда, дође казивање да по Мојсијевом закону сва мушка деца треба да се обрежи осам дана по рођењу – те је тако празник Обрезања "пао" првог јануара.

Уједно и празник светог Василија (коме се приписује писање Евхаристијске молитве), празник Обрезања био је традиционалан дан за молитве. Свети Аугустин је баш овај празник користио како би илустровао разлике између хришћана и пагана који су свој празник славили "много недуховније".

Празник Новруз слави се глобално и носи титулу једног од (ако не и самог) најдуже слављених празника на свету. По неким документима ове године се прославио 5.775 Новруз – мада неки верују да се он слави већ 15.000 година. Постоје записи који тврде да се Новруз славио 550. године пре наше ере, али има и верзија које наводе да је Новруз 2.000 година старији.

Традиционално се слави на дан пролећне равнодневице, када долазак пролећа уједно најављује долазак нове године. Новруз траје 13 дана, током којих се пролеће враћа на земљу обавијено у вео поновног рађања и ревитализације. Постоји веровање да је отуд и број 13 баксузни јер се 13. дана фестивала одбацују лоша срећа и судбина тако што људи бацају у реке исклијалу пшеницу.

Иако Фестивал пијанства звучи као нешто што би се могло празновати у данашње време, ова египатска традиција је укорењена дубоко у њиховој митологији. Судећи по легенди, лавоглава богиња рата, Секмет, решила је да уништи човечанство. Бог Сунца је интервенисао, дајући јој велике количине пива боје крви које је Секмет попила, мислећи да је људска крв. Но, онесвестила се, пре него што је успела да уништи људску расу.

Да би се прославило ово одржавање човечанства у животу, свака нова година се обележава не само пијењем, већ ЖЕСТОКИМ пијанством. Циљ је да се пије док сви не попадају у несвест, било то на тлу храма или негде напољу. Шачица људи би остала трезна и њихова дужност би била да после тог дела прославе иду кроз град лупајући у бубњеве како би разбудили пијане. Онда би се одлазило на религијске церемоније, где би молили богове да и у следећој години пазе на њих.

ИЛУСТРАЦИЈА ЖЕСТОКОГ ПИЈАНСТВА (ако не знате како то изгледа):

Акиту је био вавилонска новогодишња прослава. Славио се у данашњем марту или априлу и био је посвећен врховном богу Мардуку, а означавао је почетак периода вегетације. За опште становништво, почетак овог фестивала значио је почетак недеље празника и прослава. За краља, пак, носио је друго значење. Он би фестивал почињао одласком у Набуов храм где би га свештеници даровали краљевским скиптаром. Потом би путовао у град Борсипа, где би ноћио. По повратку у Вавилон и храм, скинуо би краљевску одежду и оружје и приближио се свом богу понизно, како и доличи некоме ко је власт добио од врховног божанства. Након те побожне представе, следила је парада божанских статуа, певање, али и жртвовања.

Прочитајте и: