"OŽILJAK ĆU NOSITI ZAUVEK": Vraćao se iz škole ne sluteći ništa, kad...

ZAŠTO AKCIJA PROTIV VRŠNJAČKOG NASILJA?

SVAKI RODITELJ ĆE VAM REĆI da ne postoji ništa vrednije od sopstvenog deteta. Čuvamo ga kao oči u glavi, odvajamo od usta zbog njega, odgajamo ga da postane čovek. A onda ga pošaljemo u školu i tamo ga nečije tuđe dete zlostavlja. Najgore od svega je što najčešće mi to poslednji saznamo. Naš dečak ili devojčica dolaze iz škole uplašeni i bezvoljni, bez džeparca i sa masnicama.

HAJDE DA SPREČIMO da se deca međusobno maltretiraju, da shvate da nasilje nikad nije rešenje i da se ne dele na žrtve i nasilnike. Portal SrbijaDanas.com je pokrenuo akciju za prevenciju vršnjačkog nasilja, jer ono itekako postoji i treba pričati o njemu, pre nego što tragični slučajevi počnu da ispunjavaju novinske stupce. Naučimo decu da poštuju druge, jer sva ta deca će sutra biti ljudi. Kakvi – to zavisi od nas.

"Bio sam debeljuca, i zvali su me Sisoje...", počinje svoju potresnu ispovest, sada petnaestogodišnji dečak, D. I. koji je ove godine krenuo u prvi razred jedne beogradske gimnazije.

Dečak je odlučio da progovori posle trogodišnjeg maltretiranja i podeli sa nama svoje potresno iskustvo koje mu je zauvek obeležilo detinjstvo, a može se zasigurno i reći - čitav život.

Društvo iz škole uvek je bilo raspoloženo da mu zbog kilaže priređuje pravi pakao, a prednjačio je M.N., označen kao "glavna faca" u školi.

"On je stalno nosio teksas jaknu sa slikom motora na leđima. Nekada sam se plašio više te jakne nego njega samog. Jednom se jedan šestak usudio da se nasmeje toj jakni i dobio je zbog toga pesnicu u lice", priča ovaj dečak.

OZNAČEN

D. I. se jednog dana vraćao iz škole, kada je iza sebe čuo grupicu dečaka iz odeljenja, na čelu sa M.N..

Uporno su ga dozivali "Siso, sisoje, sisati, ajde stani ako smeš!".

"Odlučio sam da ne reagujem na njihove provokacije, samo sam nastavio dalje ka kući, što ih je jako razljutilo. Prišli su mi, uneli se u lice i počeli da me gurkaju. U jednom trenutku Miloš je izvadio šestar iz svog ranca. Krenuo je da me bocka njime, dok su me druga dvojica držala. "Šta ti zamišljaš da si? Da si mnogo pametan? Kako si se usudio da mi ne pomogneš na matematici?", urlao je M. aludirajući na kontrolni koji su radili tog dana.

U jednom trenutku zadigao mi je majicu i krenuli su da se valjaju od smeha.

Pakao na časovima fizičkog

Posebno teško padali su mu časovi fizičkog, na kojima je morao da trči, radi vežbe, a sve to u kratkom šorcu i majici. "Svaki čas fizičkog predstavljao je za mene pravu noćnu moru. Jedva da sam mogao da potrčim, a bio sam i najviši u vrsti, pa mi je bilo teško da budem neprimetan. Tada nisam mogao ni u kom slučaju da izbegnem maltretiranje".

"Siso sisata, sisoje", vrištali su od smeha, dok je Miloš nastavljao da me bocka. Onda me je jače ubo šestarom i krenuo da povlači linije. Bolelo je i krenuo sam da se opirem koliko sam mogao, ali što sam se više pomerao - jače je pritiskao. Na kraju kad je završio, posle deset, dvadeset sekundi pakla i bola, pustili su me i pobegli. Činilo mi se kao večnost."

D. I. je tada pogledao svoj stomak, koji ga je, kako kaže, boleo i pulsirao, a na njemu je pisalo crvenim, zakrvavljenim slovima "Sisa". 

OŽILJAK OSTAJE

"Nisam više mogao da zadržim suze. Potrčao sam ka kući što sam brže mogao. Ispričao sam sve roditeljima. Oni su pričali sa njegovim roditeljima, ali su oni smatrali da je to bila "obična, dečja tuča i koškanje". M.N. se srećom posle toga odselio a ostali su prestali sa prozivkama, a neki su čak bili i fini prema meni."

Miloš ipak, posle skoro tri godine i dalje svaki put prizove bolno sećanje kada pogleda u svoj stomak. Ostao mu je čak i beličast, jedva vidljiv, mali ožiljak u obliku slova "s".

"Obeležen sam za čitav život. Znam da će ožiljak u potpunosti izbledeti, ali ja ću ga uvek videti. Ono što sam doživeo tog dana, pa i svih prethodnih godina, ne može tek tako da izbledi i da se zaboravi", završava svoju ispovest naš sagovornik.

#DrugNijeMeta      ŠERUJ DALJE!      #StopVršnjačkomNasilju      ŠERUJ DALJE!