Oganj nad Beogradom
Glavna skloništa od smrti i granata Beograđani su potražili u velikoj pećini na Tašmajdanu i podrumima, ali ih ni tada nije napuštao smisao za humor pa su pevušili sugrađankama: Sad će Švaba - dum-dum-dum, bež'te cure u podrum!
Beograd je u leto 1914. godine besomučno bombardovan i ubrzo je opusteo. Svet je bežao u unutrašnjost Srbi je, tako da su Niš, Kragujevac, Kruševac i drugi gradovi na jugu zemlje bili puni Beograđana. Posebnu napetost i nemir izazivalo je ispravno uverenje da se Beograd bombarduje nasumice, po ličnom nahođenju i raspoloženju artiljerije. Svako je bio meta, u svakom trenutku. Gradske ulice, od kojih su mnoge još uvek bile pod turskom kaldrmom, ubrzo su potonule u travu. Jovanova i Jevremova su postale livade.
Kada bi austrougarska artiljerija zanemela na dan ili dva, preostali Beograđani bi odmah izlazili na pivo kod „Cara" ili „Granda", da bi odjednom ponovo bili zasuti razornim granatama i šrapnelima koji, kako se govorilo, „kao da dolaze niodgde". Tada bi se beogradski svet nanovo razbežao, grad bi se umrtvio i opet bi izgledalo kao da u njemu nema žive duše. Mnoštvo građana se iselilo iz centra i privremeno se naselilo na lokacijama van dometa artiljerije, na Topčiderskom brdu, Carigradskom drumu i Čuburi.
Vojnici i žandari su čuvali napuštene kuće i dućane, štiteći ih od lopova i pljačkaša, ali su i ovi čuvari bežali pod salvama granata koje su dolazile preko reka. I u ovakvim crnim danima, u kojima je preostalo građanstvo jedva provirivalo iz podruma na ulicu, Beograđani su još jednom dokazivali lucidnost, pevušeći svojim sugrađankama stihove: „Sad će Švaba - dum-dum-dum, bež'te cure u podrum!"
Sklonište na Tašmajdanu
Petog avgusta, kako je zapisao novinar Sveta Milutinović, "od kuće do kuće išli su žandarmi i naređivali stanovništvu da beži izvan varoši ili da se sakrije kud ko zna, jer će, veli, tačno u tri časa po podne toga dana otpočeti bombardovanje Beograda". Milutinović dalje piše:
Glavna skloništa od smrti i granata siroti Beograđani potražili su u velikoj pećini na Tašmajdanu i u mračnim i memljivim podrumima. Svi podrumi bili su prepuni Beograđana sa malom i sitnom dečicom. U podrumu su se, kao u Nojev kovčeg, unosile slamnjače, dušeci, jorgani, jastuci, šta je ko imao, a pored toga i hrana i voda za nekoliko dana. Jer Beograđani su mislili da će ova paklena kiša od usijanog čelika pljuštati sve dotle dok se varoš ne sravni sa zemljom.
Za pakost, da i ovo unesem kao detalj, u Beogradu su se tada pojavili čitavi rojevi buva, koje Beograđanima u njihovim podrumima nisu po čitave noći dale oka sklopiti.
Pećina na Tašmajdanu bila je prepuna. Jedno pored drugog ležali su i od straha drhtali: dame iz najuglednijih kuća i sirote pralje i nadničarke iz Palilule i okoline. Razlika klase nije postojala. A što je još interesantnije smrad u prepunoj pećini i u podrumima nisu osećale čak ni one Beograđanke, koje su nekada stavljale maramice na nos kad bi prošle kroz koju malo prljaviju ulicu.
(Iz Beogradskih opštinskih novina, 1934.)
U avgustu 1914. u okruženom i bombardovanom Beogradu, po svedočenju italijanskog pesnika i dopisnika Barilija, desila se jedna neobična stvar. On beleži: „Austrijska vojna komanda u Sremu je planirala da Beograd osvoji do 18. avgusta, jer je na ovaj dan rođendan cara Franje Josifa, a Beograd im se činio kao savršen vojni dar za monarha.
U Zemunu je planirana brza invazija, posle koje je trebalo da usledi i pobedničko slavlje. Za potrebe planiranog slavlja pribavljena je značajna količina kvalitetnog šampanjca. Naposletku, trupe su upućene preko Save i Dunava, na iznenadno osvajanje grada. Međutim, neobična mirnoća Beograda je izazvala kolebanje i povratak vojske u Zemun. Ispravno, jer su Srbi već čekali u zasedi..."
Posle izvesnog vremena Barili beleži kako srpska vojska, valjda izgubivši nerve, u maniru desanta, forsira Dunav i Savu i osvaja Zemun. Oduševljeni dopisnik dodaje da je srpska vojska, pošto je popila sav šampanjac, vratila nazad u Beograd. Bombardovanje je pojačano, i nastupile su nove, opsežnije pripreme austrougarske vojske. Sve jedinice koje su određene da zauzmu Beograd dobile su plan grada.
Krajem leta 1914. godine, po naređenju komandanta austrijske posade u Zemunu generala Goglije, stigao je pod staru beogradsku tvrđavu, jedan austrougarski ratni čamac bombarder - monitor, pod belom zastavom. Iz plovila je izbačeno pismo za komandanta Beograda generala Mihajla Živkovića, u kome je austrougarski general tražio predaju tvrđave, tj. da se sa beogradskih bedema skine srpska zastava i istakne beli barjak. Komandantu Beograda i posadi obećano je da će biti dostojanstveno primljeni na zemunskom pristaništu i da će im u znak počasti biti ostavljene sablje.
Kao odgovor na „poziv" austrijskog oficira, major Joksim Gajić, komandant gradskog odseka, naredio da svi topovi počnu sa dejstvom, a da se umesto jedne na gradskim bedemima istaknu još tri zastave. Posle ovakvog odgovora, Gajić telefonom izveštava komandanta odbrane Beograda o celom događaju i u isto vreme moli za odobrenje Vrhovne komande da mu se dozvoli da dodatno „pokaže neprijatelju kako Srbi predaju grad".
Vrhovna komanda je molbu odobrila, i Srbi po drugi put, na Krstovdan 1914. godine, u noćnom prepadu osvajaju Zemun. U ovoj akciji su trupe generala Goglije bile potpuno razbijene i jedini im je spas bio u bekstvu.
(Iz knjige Aleksandra Diklića "Beograd, večiti grad".)
