Okrutna ironija NATO članstva
Spletom istorijskih okolnosti, NATO je postao klub gde jedino one zemlje kojima je članstvo najpotrebnije, nemaju mogućnost da postanu članice.
Nakon što su praktično optužili Moskvu za “invaziju”, ukrajinske vlasti ponovo su otvorile pitanje članstva u NATO. Rojters je okarakterisao ovo najnovije nastojanje Ukrajine za članstvom "njenim do sada najvećim odlučujućim korakom u potraživanju zapadne vojne zaštite od onoga što se sada opisuje kao invazija od strane suseda." Ako Ukrajina uspe u svom potraživanjeu, Član 5 Povelje NATO saveza zahtevaće od drugih članice Alijanse da dođu u pomoć Ukrajini u slučaju napada spolja.
Članstvo u NATO je dugo bio cilj za Ukrajinu, kojem se energično protivila Rusija. Još u aprilu 2008. godine, pitanje članstva za Ukrajinu i Gruziju podelilo je samit NATO saveza u Bukureštu, na kojem je Bušova administracija urgirala prihvatanje ovih postsovjetskih država dok se većina evropskih država tome protivila.
Četiri meseca kasnije došlo je do ruske intervencije u Gruziji, koja se može posmatrati ili kao “opravdanje Bušove pozicije”, u smislu da bi Član 5 Povelje mogao da se iskoristi kao metod odvraćanja ruske agresije, ili kao “opravdanje Evrope”, u smislu da je dodeljivanje članstva moglo da uvuče Sjedinjene Države i njene saveznike u skup i potencijalno katastrofalni rat sa Rusijom!
Prema analitičaru, Džošui Kitingu, veći deo posleratne analize konflikta u Gruziji sugeriše da je taj rat učinio članstvo manje verovatnim za one istočnoevropske narode koji nisu uspele da u međuvremenu postanu članice Saveza. Uostalom, vrlo je malo vlada koje žele da podele teret zaštite suseda Vladimira Putina. I zaista, NATO je zaustavio plan članstva za Gruziju na samitu u junu, a prema izvorima sa sastanka, SAD se nisu mnogo bunile oko toga.
To je upravo ironija NATO članstva! Događaji proteklih nekoliko meseci vrlo jasno pokazuju zašto je Ukrajina zainteresovana za NATO članstvo, odnosno za član 5. Povelje koja garantuje koletkivnu odbranu. Prethodni sporazumi, kojima se afirmiše teritorijalni integritet zemlje, ali koji ne uključuju nikakve garancije o potencijlanoj vojne pomoći, pokazali su se prilično beskorisnim.
Svakako, članstvo u NATO je glavni razlog zašto je rizik za zemlje poput Poljska ili baltičkih država danas prilično minimalan. Uostalom, pojačana aktivnost Saveza u ovim zemljama, najavljeno kreiranje novih NATO snaga za odgovor i sve učestalije vojne vežbe u tom delu Evrope služe kao jasna da demonstracija odlučnosti NATO-a ka odbrani svojih članica.
Ali NATO nikada neće ponuditi članstvo zemlji kojoj preti neposredna opasnost od napada, ili ako je verovati Kijevu, zemlji u kojoj je napad već počeo. Ukratko, zemlje kojima je NATO garancija bezbednosti najpotrebnija se uglavnom nalaze poslednje na listi država poželjnim za članstvo.
Ukrajinska kriza, kao i gruzijska pre nje, jasno su pokazale da su države istočne Evrope, koje su već članice ovog kluba, veoma srećne što su dobile članstvo tokom kasnih 1990-ih i početkom 2000-ih, kada tenzije između Zapada i Istoka nisu dostigli današnjii nivo eskalacije. Svakako, put do NATO članstva je mnogo teži danas ili gotovo nemoguć.
Što se tiče Ukrajine, stiče se utisak da Kijev ovim potezom želi da stavi dodatni pritisak na Zapad, tražeći neku vrstu vojne pomoći. Što se tiče Kijeva, ako Rusi naoružavaju proruske snage, neka onda Zapad barem naoruža ukrajinsku vojsku. Mada, sve je više dokaza da NATO i SAD to uveliko i rade.
Bilo bi katastrofalno da je vođstvo Kijeva toliko naivno da pomisli da će NATO tek tako skočiti na priliku da uvrsti Ukrajinu u svoje stado, naročito jer bi time, s jedne strane, postavili presedan u procesu aplikacije i uslova koje zemlje kandidati moraju da zadovolje a s druge strane, rizikovali sukob globalnih razmera.
