Окрутна иронија НАТО чланства
Сплетом историјских околности, НАТО је постао клуб где једино оне земље којима је чланство најпотребније, немају могућност да постану чланице.
Након што су практично оптужили Москву за “инвазију”, украјинске власти поново су отвориле питање чланства у НАТО. Ројтерс је окарактерисао ово најновије настојање Украјине за чланством "њеним до сада највећим одлучујућим кораком у потраживању западне војне заштите од онога што се сада описује као инвазија од стране суседа." Ако Украјина успе у свом потраживањеу, Члан 5 Повеље НАТО савеза захтеваће од других чланице Алијансе да дођу у помоћ Украјини у случају напада споља.
Чланство у НАТО је дуго био циљ за Украјину, којем се енергично противила Русија. Још у априлу 2008. године, питање чланства за Украјину и Грузију поделило је самит НАТО савеза у Букурешту, на којем је Бушова администрација ургирала прихватање ових постсовјетских држава док се већина европских држава томе противила.
Четири месеца касније дошло је до руске интервенције у Грузији, која се може посматрати или као “оправдање Бушове позиције”, у смислу да би Члан 5 Повеље могао да се искористи као метод одвраћања руске агресије, или као “оправдање Европе”, у смислу да је додељивање чланства могло да увуче Сједињене Државе и њене савезнике у скуп и потенцијално катастрофални рат са Русијом!
Према аналитичару, Џошуи Китингу, већи део послератне анализе конфликта у Грузији сугерише да је тај рат учинио чланство мање вероватним за оне источноевропске народе који нису успеле да у међувремену постану чланице Савеза. Уосталом, врло је мало влада које желе да поделе терет заштите суседа Владимира Путина. И заиста, НАТО је зауставио план чланства за Грузију на самиту у јуну, а према изворима са састанка, САД се нису много буниле око тога.
То је управо иронија НАТО чланства! Догађаји протеклих неколико месеци врло јасно показују зашто је Украјина заинтересована за НАТО чланство, односно за члан 5. Повеље која гарантује колеткивну одбрану. Претходни споразуми, којима се афирмише територијални интегритет земље, али који не укључују никакве гаранције о потенцијланој војне помоћи, показали су се прилично бескорисним.
Свакако, чланство у НАТО је главни разлог зашто је ризик за земље попут Пољска или балтичких држава данас прилично минималан. Уосталом, појачана активност Савеза у овим земљама, најављено креирање нових НАТО снага за одговор и све учесталије војне вежбе у том делу Европе служе као јасна да демонстрација одлучности НАТО-а ка одбрани својих чланица.
Али НАТО никада неће понудити чланство земљи којој прети непосредна опасност од напада, или ако је веровати Кијеву, земљи у којој је напад већ почео. Укратко, земље којима је НАТО гаранција безбедности најпотребнија се углавном налазе последње на листи држава пожељним за чланство.
Украјинска криза, као и грузијска пре ње, јасно су показале да су државе источне Европе, које су већ чланице овог клуба, веома срећне што су добиле чланство током касних 1990-их и почетком 2000-их, када тензије између Запада и Истока нису достигли данашњии ниво ескалације. Свакако, пут до НАТО чланства је много тежи данас или готово немогућ.
Што се тиче Украјине, стиче се утисак да Кијев овим потезом жели да стави додатни притисак на Запад, тражећи неку врсту војне помоћи. Што се тиче Кијева, ако Руси наоружавају проруске снаге, нека онда Запад барем наоружа украјинску војску. Мада, све је више доказа да НАТО и САД то увелико и раде.
Било би катастрофално да је вођство Кијева толико наивно да помисли да ће НАТО тек тако скочити на прилику да уврсти Украјину у своје стадо, нарочито јер би тиме, с једне стране, поставили преседан у процесу апликације и услова које земље кандидати морају да задовоље а с друге стране, ризиковали сукоб глобалних размера.
