"Све рачунам негде је тамо код пријатеља, доћи ће..." Отац хероја из Бањске Стефана Недељковића кроз сузе проговорио: "Нису нам дали да му упалимо свећу"

У оружаном сукобу са тзв. косовском полицијом у Бањској 24. септембра 2023. године страдала су тројица Срба, међу којима је и Стефан Недељковић. За њима се на Косову и Метохији још тугује, и туговаће се и плакати све док и последњи Србин буде ту, на свом огњишту.

Са сузама, од тог 24. септембра, почиње сваки дан у кући Стефана Недељковића, чији је живот мецима прекинут у 32. години у Бањској. Стефанова породица своју бол за њим носи поносито и храбро, чувајући снагу за његове три ћеркице, које су прерано остале без оца. Стефанов отац први пут од трагедије отворио је душу пред новинарима и присетио се тог најтежег тренутка. Нису ни почели разговор, а његове очи биле су пуне суза. Срце препуно туге. То су осетили чим је ушао у просторију у којој смо договорили разговор за Курир...

Четрнаест месеци тачно је прошло од Стефанове смрти...

- За мене је прошла вечност. Знате, он дође кући, па оде, није га мрзело. Долазио би раном зором да ми помогне око посла. И сад мислим доћи ће. Све рачунам негде је тамо код другара, код пријатеља, доћи ће...

Гледате ли на капију?

- Не, али сам себе од првог дана кад се то десило убедио да је ту и тако разговарамо. Нисмо имали однос отац-син, већ смо били другари. Тако исто и са другим сином и ћерком. Оно што су се старији и млађи син договорили, ми ћемо то да испунимо. Његову децу уз помоћ снајке ћемо да изведемо на пут, да постану онакви људи како их је Стефан учио да буду: радни, вредни, поштени, патриоте, да буду Срби и да поштују веру, па полако, уз божју помоћ, мислим да ћемо успети.

Шта кажу унуке, питају ли за тату?

- Знају све, сећају се свега, утучене су, врло мало хоће да причају. Идемо редовно на гробље. Напишу му честитку, писамце, па оставимо на гробу. Мало су и љуте... Пустили смо их да се саме изборе на свој начин, а ми им помажемо онолико колико мислимо да треба, па дозирамо неке ствари да се деца не оптерете и да све ово не остави последице на њих.

Какав је био Стефан? За нас у Србији је велики херој.

- Био је он херој, то знају сви. Цела Србија зна. Има много пријатеља. Волео је да путује, волео је слободу. Желим да вам кажем једну ствар, да се захвалим општини Звечан, која је прогласила једногодишњу жалост када је страдао. На дан општине све манифестације су протекле без музике и на тај начин су показали колико је он вредео и какав је био. Такође, након тог догађаја грађани су одложили свадбе, весеља, отказали рођендане, наредних двадесет дана се није одржавало ниједно славље. То вам само говори какав је био човек и колико су га волели, поштовали. По природи је био храбар, неустрашив, правичан, јако вредан. Пре три године смо направили кућу у којој је он живео са својом породицом.

Како је ваша снаја?

- Не може да се опорави још увек. Утучена је, има проблема са спавањем, стално пије неке таблете. Тешко је то...

Супруга?

- Мајка ко мајка, као и све мајке. То је посебна прича. Шта ћемо, морамо да се боримо.

Како се борите, чиме?

- Тако што радимо да овој деци обезбедимо будућност. Имам другог сина и снају, и ћерку. То јесте велики ударац, али Стефан би нам замерио да запоставимо фамилију. Он би ишао напред и нама то даје снагу да радимо да се боримо да децу изведемо на пут и да се ми стабилизујемо онолико колико можемо. Људи ме зову на славља, али још увек немам снаге, не могу да одем.

Шта вам кажу пријатељи, комшије?

- Дођу људи, али тешко могу да искажу речима то своје саосећање, јер знају колико је нама тешко. Звечан од тог 24. септембра није више иста општина. То се види по људима, утучени су. Тешко им је и непријатно. На дан сахране, кад смо отишли у Врњачку Бању, дошао је свештеник. И изјавио саучешће и каже овако: "Ви сте данас изгубили много, али смо ми добили. Стефан је дао пример младим људима шта значи отаџбина, држава, слобода. Дао је свој живот, али су многи млади људи на основу тога схватили неке ствари и постали су јачи и отпорнији."

Какав је био као дете, школарац?

- Супер ђак. Сам је учио. Волео је да се игра. Бавио се спортом, играо је фудбал до 21. године, па је после имао неку повреду. Касније се бавио рекреативно трчањем и учествовао је на два полумаратона, на такмичењу на Тари. Био је развијен, мишићав, код њега само плочице. Имао је смисла за гардеробу. Лепо му је све стајало, знао је да се обуче. Никад није хтео да сиђе у кафић или до продавнице а да није лепо обучен, без обзира на то да ли је спортски или свечаније, све је морало да буде на свом месту.

А када је постао отац?

- Млад се оженио, имао је деветнаест година. И сад је било дванаест година брака за славу Ђурђић. Већ са двадесет је постао отац. Тада сам му рекао, благо теби, ти ћеш да будеш деда у четрдесетим. Нажалост, није се то обистинило. Хвала богу да је оставио троје деце, да има и после нас ко да га спомиње да се сећа.

Последњи дани како су изгледали, да ли је нешто могло да се наслути? Обично људи кажу да родитељи могу да осете.

- Тај дан сам седео са пријатељем у кафани. Нисам имао осећај да ми је било шта говорило. Он је можда последњих месец-два био мало смернији. Интересантно је то да смо те године сви заједно, цела породица, отишли на море, и то месец дана. На основу тога, кад причам са супругом, можда је то неки осећај.

Тренутак када су вам јавили?

- То је мало било и непоштено. Неки су знали у току дана. Чак су неки људи долазили код мене кући и рекли су млађем сину да је Стефан рањен, али да је добро и да треба да га пребаце, ух... Знате, ја сам чак сутрадан отишао на посао и отворио сам магацин да радим, случајно је сину неки дечко рекао да је Стефан настрадао. Сад кад питам људе, кажу да нису имали храбрости да ми кажу, нису могли, било им је тешко.

Је л' имате снаге да идете на то место?

- Идем стално. Идем ја, а и грађани. Људи пале свеће. То место су три пута досад скрнавили. Ми одемо, па онда они дођу и склоне све то, и равнају да не остане никакав траг. Онда сутрадан одемо и обележимо. Ево, два месеца нису дирали, видећемо даље. Нама не дају да упалимо свећу, а њихов човек има улицу од три километра у Бањској. Није мој син ишао на југ, него је бранио своју кућу. Сада су они хероји, а ми смо непријатељи. Видећемо и то. Био сам у Приштини да преузмем његово тело. Три дана су ме водали, тек сам га шести дан преузео, али сам био достојанствен и, кад су ми га показали, само сам га пољубио и окренуо се, нисам хтео да виде моју сузу.

Ви сте херој кад овако причате.

- Мој Стефан заслужује то.

Да ли пријатељи и после годину дана зову?

- Како да не. Од Бразила до Русије, цела Европа, сви се јављају.

Да можете, шта бисте му рекли?

- Ух, не бих о томе. Све знам до последњег тренутка, а знам и шта смо нас двојица разговарали пре тога. Овде су тензије годинама од Кфора, Унмника. После неких проблема који су били ту по Звечану причали смо и рекао ми је: "Ћале, мало нас је, не би требало да неко од нас страда." Ако један човек страда. нама Звечанцима не треба ништа. Један човек је за нас много, а десило се да он буде тај човек који је страдао. Знам многе ствари, али не бих да износим. Двоумио сам се да ли уопште да дођем на овај разговор. Али, ето, кад смо се чули телефоном и кад сте ми рекли неке ствари, убедили сте ме и онда сам пристао, иначе, нисам расположен. Желим само да породица изађе на пут и да се стабилизујемо и изборимо са несрећом која нас је задесила. Свашта сам могао да замислим у животу, али да изгубим сина, то не.

Србија Данас/Курир/Љиљана Станишић