ONA JE ESKIMKA, ŽIVI U BEOGRADU I PIJE JELENSKU KRV: Moj narod ne oboljeva od raka, jer...

- U Srbiju sam došla pre tri godine. Majka mi je samo jednog dana rekla: "Pakuj kofere, idemo za Srbiju". Bila sam uplašena, jer nisam znala gde dolazim, nisam znala kakav je narod. Pre toga nisam čula ništa vezano za Srbiju, već samo za Jugoslaviju. Čitala sam o dešavanjima na ovim prostorima, o užasu koji je proživeo narod. To me je dodatno plašilo – počinje priču Darja za portal SrbijaDanas.com.

Devetnaestogodišnja Darja sada uživa u srpskoj prestonici i ističe da je sam proces prilagođavanja i upoznavanja naših ljudi za nju bio prilično težak.

- Prva dva meseca od mog dolaska u Beograd, bilo mi je jako teško. Nisam znala jezik i to mi je stvaralo dodatne probleme. Nisam imala sa kim da razgovaram sem sa mamom. Plašila sam se da izađem iz kuće, jer je ovo veliki grad, za razliku od mesta iz kog dolazim. Jednom sam čak uspela da se izgubim, iako sam bila samo 100 metara od kuće. Otišla sam do prodavnice i nisam znala kako da se vratim. Srećom, imala sam zapisanu adresu i jedna devojka mi je pomogla da se pronađem gde živim – objašnjava Darja.

Darja kaže da joj je najviše smetalo to što su je u Srbiji mešali sa Mongolkama, Japankama i Kineskinjama, dok joj je bilo simpatično to što su je često pitali da li je živela u Igluu.

- Kada sam otišla da se upišem u školu i kada su ostali učenici saznali odakle dolazim, bukvalno su se za pet minuta stvorili oko mene. Osećala sam se čudno, kao da sam izašla iz zološkog vrta. Čak me je neko pipnuo i prokomentarisao: "Dodirnuo sam Eskimku". Nerviralo me je to kada su ljudi mislili da sam Mongolka, Japanka ili Kineskinja, zato sam ih uvek ispravljala i govorila da sam Eskimka. Kad god bih im rekla odakle dolazim, svi su mislili da živim u Igluu i da idem do škole na sankama koje vuku jeleni – priča Darja.

U Srbiji se danas oseća lepo, upoznala je, kako sama kaže, dosta ljudi, stekla prave prijatelje i krenula u turističko-ugostiteljsku školu.

- U Srbiji su ljudi otvoreni i ovde sam saznala šta je pravo društvo. Beograd je veliki grad za razliku od Anadira odakle dolazim, a i pristupačniji je za život. Dopadaju mi se Srbi kao narod, a obožavam noćni život i naravno pljeskavice. Međutim, jednog dana kada završim školu ovde, možda se i vratim u mesto iz kog potičem. Velika razlika između mog i vašeg naroda je to što je kod nas sramota da se priča o privatnom životu. Ljudi su tamo mnogo zatvoreniji sa te strane – ispričala je Darija za naš portal.

Darja kaže da Anadir, njen rodni grad, u azijskom delu Rusije, nije uvek bio šaren kakav je sada. Roman Abramovič je ovaj grad doveo pod konac. Napravio je stamebene zgrade u duginim bojama. Ipak, ova 19-godišnjakinja misli da je život tamo ponekada mračan, što zbog visokih cena i malih primanja, što zbog jako niskih temperatura koje otežavaju svakodnevno funkcionisanje.

- U Anadiru je jako težak život, ljudi puno rade, a temperatura se zimi spušta i do - 50. Jedna od najinteresantnijih pojava na našem poluostrvu su bele noći i polarna svetlost, kada se nebo preliva u raznim bojama. Tamo ima dosta snega i to je ono što mi najviše nedostaje. Nekada sneg napada toliko da dođe do prvog sprata zgrade. Često duvaju jaki vetrovi što dosta otežava svakodnevni život - priča Darja i dodaje da veliku opasnost u njenom rodnom gradu predstavljaju medvedi:

- Imamo velikih problema sa medvedima. Kada je zima oni se u potrazi za hranom spuštaju u grad. Imala sam blizak susret sa ovom životinjom. Bila sam napolju, taman što sam krenula u školu, kada sam na sto metara od sebe videla medveda. Od šoka i straha sam se "ukopala" u mestu, a da me otac nije podigao i uvukao kroz prozor u kuću, ko zna šta bi se desilo - priseća se Darja.

Ona objašnjava da je do poluostrva sa kog potiče jako teško doći jer je nepristupačno. Ne postoje vozovi, već se od mesta do mesta putuje avionom.

Ono što je jako dobro kada je Čukotsko poluostrvo u pitanju je to što je tamo bolest jako retka pojava - njihov imuni sistem je veoma jak a organizam otporan, prilagođen surovim klimatskim uslovima, a prema Darjinim rečima ljudi nikad ne oboljevaju od tumora.

- Bilo mi je jako čudno kada sam videla da Srbi jedu svinjsko meso. Mi to meso smatramo veoma nezdravim. Jedemo foke, kožu od kita, meso od jelena i medveda. Pijemo čajeve, a kafu ne. Kako bi izdržali hladno vreme i održali imunitet, ponekad pijemo i svežu jelensku krv. Kada kažem ljudima to ljudima ovde gledaju me čudno, ali verujte ta krv je veoma ukusna. Takođe jedemo i crveni kavijar, koji je toliko zdrav da ljudi zbog njega ne oboljevaju od raka. Voće i povrće kod nas je dosta skupo jer dolazi iz uvoza. Isto tako, jedemo sveže meso, nepečeno. Veoma je ukusno i zdravo – priča Darija.

Često je u Srbiji pitaju da li živi u Igluu, ali im ona tada odgovara kroz šalu da "čak nikad nije nosila ni farmerke."

- Kada me ljudi pitaju da li živim u Igluu ja se šalim sa njima pa im kažem i da nikada nisam nosila farmerke. Ipak, ko drži jelene u tundri, obično napravi nešto nalik Igluu, ali od jelenske kože. To se zove "jeranda". Napravi se jedna velika, unutar koje se nalaze manja u kojoj ljudi spavaju. Ono što je interesantno je i naša narodna nošnja, koja se pravi od jelenske kože. Tu odeću oblačimo kada je proslava dana našeg grada i tada igramo neku igru nalik vašem kolu, koja se zove Čukotska igra.

Nakon par godina života u Srbiji, jedina stvar koja joj i dalje predstavlja problem je leto i visoke temperature.

- U Srbiji leti imam problem jer mi gori kosa i pucaju mi kapilari u očima, tako da budu crvene. Kada su bile visoke temperature ovog leta nisam izlazila iz kuće. Bilo mi je jako teško. Imala sam i visok pritisak. Kod nas leto nikada nije toliko vruće - završava ova simpatična Eskimka.