DONATOR SPERME: Zakon mi ne dozvoljava da priznam svoje dete
Australijanka je 2007. godine zahvaljujući donaciji iz banke sperme ostala u drugom stanju i rodila devojčicu. Godinu dana nakon toga, ona sreće donatora, odnosno, biološkog oca svoje kćerke i zaljubljuje se u njega. Štaviše, dobili su još jedno dete. Problem nastaje po pitanju očinstva prve devojčice.
Par sada nailazi na brojne prepreke. Od njihove dve kćerke mlađa Ela u krštenici ima navedeno Džordžovo ime, kao ime oca, ali Kler, starija, je zakonski bez oca. Kako majka Keri, navodi, trenutno jedino moguće rešenje je usvajanje, ali to će moći da ostvare tek kada budu počeli zvanično da žive zajedno.
Dakle, od dve svoje biološke kćerke, Džordž nema pravo da jednu zakonski prizna zato što je nije začeo prirodnim putem, pa mu na putu stoje brojne, krajnje nejasne, zakonske prepreke.
Kako se pokazalo, tadašnje zakonske odredbe nisu bile sasvim jasne. Kako je pre dve godine na sajtu dw.de navedeno o izmenama u zakonu o doniranju sperme, tek tada je u Hamu pokrenuto pitanje da li je ispravno donatore ostaviti anonimnim. Dakle, banke sperme generalno nisu praktikovale da dovode u vezu donatore sa decom.
Eventualni problem je što je tek od 2007, kada je Keri i zatrudnela, počelo da se praktikuje da se podaci o donatorima čuvaju u arhivi bolnice još 30 godina. Pitanje je da li je ta odredba stupila na snagu kada je Džordž bio donator. Naime, postoji mogućnost da Džordž nije bio naveden u registru donatora, što, uz nejasne zakonske odredbe za ovakav slučaj, može da bude uzrok komplikovane situacije.
S druge strane, Keri navodi da je ona sama izabrala Džordža zato što je izjavio da bi on bio voljan da kasnije posećuje dete, što se i dogodilo kada je Kler imala šest meseci. Ova informacija čini situaciju još specifičnijom, jer izgleda da je od samog početka identitet oca bio poznat, sudeći prema Kerinim rečima.
Budući da nisu naišli na zakon koji bi direktno odgovorio na njihov slučaj, ovaj par je odlučio da javno iznese svoju situaciju u nadi da će uspeti da utiču na, očigledno, neophodne promene.
- Bilo nam je teško da govorimo o svom problemu, ali želimo da naša priča posluži i drugima. Dokle god ljudi nisu spremni da govore o ovim stvarima, promene se neće desiti - zaključuje Keri.
Pročitajte i