OTIMAČINA I TRGOVINA DECOM: Pismo Dragana Đilasa generalnom sekretaru FIBA Baumanu
Ne očekujem od FIBA da se ponaša kao Robin Hud i da uzima bogatima da bi dali siromašnima, ali očekujem da nas ekonomski siromašne, a košarkaški uglavnom superiorne, zaštiti, napisao je predsednik KSS.
Priča u kojoj su glavni likovi Vojislav Stojanović, KK Crvena zvezda, italijansa Orlandina i FIBA ima epilog, ali ne i pravi zaključak. Podsetimo, jedan od najboljih mladih košarkaša Crvene zvezde i Srbije odbio je da potpiše prvi profesionalni ugovor s matičnim klubom te je otišao u Italiju. Orlandina je bila najkonkretnija, a onda je usledila borba Zvezde za "pravim" iznosom obeštećenja. Skandalozna odluka FIBA da Italijani na račun crveno-belih uplate 29.000 evra primorala je i Dragana Đilasa, predsednika KSS, da reaguje. On je na adresu Svetske košarkaške federacije poslao pismo koje, uz minimalne redakcijske promene, prenosimo u celosti.
Poštovani gospodine Bauman,
Konkretan povod za ovaj dopis je odluka nadležnih organa FIBA o obeštećenju (29.000 evra) koje je italijanski klub Orlandina dužan da plati KK Crvena Zvezda na ime obeštećenja za sredstva uložena u razvoj Vojislava Stojanovića. Ne želimo da ulazimo u detalje ovog pojedinačnog slučaja, već da na ovom primeru još jednom ukažemo da je neophodna hitna i drastična promena u pristupu problemu odlazaka mladih igrača, često i dece, iz siromašnijih, a košarkaški kvalitetnijih zemalja, u bogatije.
Nažalost, prethodnih godina FIBA nije uradila dovoljno da se sa ovakvom praksom prestane, čak suprotno, svojim odlukama ovakvu praksu pospešuje. Prvi problem je odlazak dece uzrasta 13 – 15 godina, koji se dešava uz preseljenje cele porodice, ali i u takozvanim specijalnim slučajevima. Ovakvi odlasci su, naši podaci to pokazuju, izuzetno loši jer su u pitanju takoreći deca i malo ko od njih zaista postane igrač. Uz nadoknadu koja se isplaćuje roditeljima, što je javna tajna, deca odlaze uglavnom u Italiju i Španiju. U pitanju je isključivo ekonomski, a ne košarkaški interes. Odobravajući ovakve prelaske, FIBA se posredno uključuje u nešto što se može nazvati i trgovinom decom, a što sam siguran da nije intencija u FIBA.
Drugi problem koji osiromašuje košarku je odlazak kada igrač sa 18 godina ne želi da potpiše ugovor sa klubom u kome se razvijao, kao što je slučaj sa Vojislavom Stojanovićem. Ne sporimo pravo svakog igrača koji nema ugovornih obaveza da odlučuje gde će igrati, ali se postavlja pitanje zašto bi bilo koji klub u Srbiji, ili nama sličnoj ekonomski siromašnoj zemlji, ulagao godinama u stvaranje igrača ukoliko ga drugi klub može dobiti za minimalne pare. Koliko je iznos koji FIBA određuje minoran, govori podatak da bi, da je neki klub u Srbiji želeo da angažuje Stojanovića, po propisima našeg Saveza bio dužan da plati nadoknadu od 75.000 evra. A sigurno bogatija zemlja kao što ja Italija i sigurno bogatiji klub od srpkih klubova kao što je Orlandina igrača dobija za 29.000 evra! I to igrača koji je bio MVP juniorske Evrolige i koji je prvi igrač posle 11 godina i 11 evropskih prvenstava u kategoriji U18 na jednoj utakmici ostvario tripl dabl.
Ne očekujem od FIBA da se ponaša kao Robin Hud i da uzima bogatima da bi dali siromašnima, ali očekujem da nas ekonomski siromašne, a košarkaški uglavnom superiorne, zaštiti. Jedino tako će se zaštititi košarka. Da li zaista neko misli da stvaranje jednog odličnog igrača u periodu od četiri godine košta 29.000 evra? Treninzi, hrana, medicinska nega, stipendije… I treniranje u istoj generaciji sa njim još bar 10-15 igrača koji su dobijali manje prostora da bi se u tom trenutku talentovaniji igrač razvio. Koliko svi oni koštaju jedan klub? Mnogo, mnogo više od 29.000 evra.
Da sam u pravu, govori i činjenica u koju sam apsolutno siguran, a to je da će Orlandina u najkraćem roku platiti pomenuti iznos. I oni znaju koliko košta pravljenje igrača i oberučke će prihvatiti ovaj poklon koji stiže dva meseca pre u svetu prihvaćenog termina za darivanje onih koje volimo.
I još jedno pitanje – zašto klubovi imaju mlađe kategorije i ulažu u pravljenje igrača? Odgovor je – da bi igrali za njihov prvi tim, ili da bi u slučaju njihovog odlaska na tome zaradili. I jedno i drugo je legitimno, jer je košarka biznis. Kako se u to uklapa odluka o 29.000 evra? Šta je sa izgubljenom dobiti od tog igrača, dobiti za klub u kome je nastao i u košarkaškom i u finansijskom smislu?
Dakle, imamo dva problema koji zahtevaju reakciju FIBA. Prvi je odlazak dece uzrasta 13-15 godina i drugi „pljačkanje“ istinskih košarkaških sredina u kojima nastaju asovi. Neophodno je u najkraćem roku definisati novi pristup problemima sa kojim se suočavamo. Da li je rešenje za prvi problem rigorozna kontrola da li se zaista radi o preselenju cele porodice i ukidanje bilo kakvih specijalnih slučajeva, kojih je samo u 2014. i 2015. godini bilo čak 22? Da li će rešenje za problem broj dva biti u kopiranju rešenja iz fudbala, gde se prvi ugovor potpisuje sa 16 godina i gde postoji fond solidarnosti iz koga se iz svakog transfera naplaćuju klubovi u kojima se igrač razvijao, ili će to biti određivanje nekoliko puta većeg obeštećenja od ovog u slučaju Stojanovića, ili nešto treće – ostaje da odluče oni koji vode evropsku i svetsku košarku. Ali, da nešto mora da se menja – mora.
Očekujući da će naš dopis pokrenuti ozbiljne analize koje će dovesti do pravednih i po košarkašku dobrih rešenja,
S poštovanjem
Dragan Đilas
