ОТИМАЧИНА И ТРГОВИНА ДЕЦОМ: Писмо Драгана Ђиласа генералном секретару ФИБА Бауману

Прича у којој су главни ликови Војислав Стојановић, KK Црвена звезда, италијанса Орландина и ФИБА има епилог, али не и прави закључак. Подсетимо, један од најбољих младих кошаркаша Црвене звезде и Србије одбио је да потпише први професионални уговор с матичним клубом те је отишао у Италију. Орландина је била најконкретнија, а онда је уследила борба Звезде за "правим" износом обештећења. Скандалозна одлука ФИБА да Италијани на рачун црвено-белих уплате 29.000 евра приморала је и Драгана Ђиласа, председника КСС, да реагује. Он је на адресу Светске кошаркашке федерације послао писмо које, уз минималне редакцијске промене, преносимо у целости.

Поштовани господине Бауман,

Конкретан повод за овај допис је одлука надлежних органа ФИБА о обештећењу (29.000 евра) које је италијански клуб Орландина дужан да плати KK Црвена Звезда на име обештећења за средства уложена у развој Војислава Стојановића. Не желимо да улазимо у детаље овог појединачног случаја, већ да на овом примеру још једном укажемо да је неопходна хитна и драстична промена у приступу проблему одлазака младих играча, често и деце, из сиромашнијих, а кошаркашки квалитетнијих земаља, у богатије. 

Нажалост, претходних година ФИБА није урадила довољно да се са оваквом праксом престане, чак супротно, својим одлукама овакву праксу поспешује. Први проблем је одлазак деце узраста 13 – 15 година, који се дешава уз пресељење целе породице, али и у такозваним специјалним случајевима. Овакви одласци су, наши подаци то показују, изузетно лоши јер су у питању такорећи деца и мало ко од њих заиста постане играч. Уз надокнаду која се исплаћује родитељима, што је јавна тајна, деца одлазе углавном у Италију и Шпанију. У питању је искључиво економски, а не кошаркашки интерес. Одобравајући овакве преласке, ФИБА се посредно укључује у нешто што се може назвати и трговином децом, а што сам сигуран да није интенција у ФИБА.

Други проблем који осиромашује кошарку је одлазак када играч са 18 година не жели да потпише уговор са клубом у коме се развијао, као што је случај са Војиславом Стојановићем. Не споримо право сваког играча који нема уговорних обавеза да одлучује где ће играти, али се поставља питање зашто би било који клуб у Србији, или нама сличној економски сиромашној земљи, улагао годинама у стварање играча уколико га други клуб може добити за минималне паре. Колико је износ који ФИБА одређује миноран, говори податак да би, да је неки клуб у Србији желео да ангажује Стојановића, по прописима нашег Савеза био дужан да плати надокнаду од 75.000 евра. А сигурно богатија земља као што ја Италија и сигурно богатији клуб од српких клубова као што је Орландина играча добија за 29.000 евра! И то играча који је био МВП јуниорске Евролиге и који је први играч после 11 година и 11 европских првенстава у категорији У18 на једној утакмици остварио трипл дабл. 

Не очекујем од ФИБА да се понаша као Робин Худ и да узима богатима да би дали сиромашнима, али очекујем да нас економски сиромашне, а кошаркашки углавном супериорне, заштити. Једино тако ће се заштитити кошарка. Да ли заиста неко мисли да стварање једног одличног играча у периоду од четири године кошта 29.000 евра? Тренинзи, храна, медицинска нега, стипендије… И тренирање у истој генерацији са њим још бар 10-15 играча који су добијали мање простора да би се у том тренутку талентованији играч развио. Колико сви они коштају један клуб? Много, много више од 29.000 евра. 

Да сам у праву, говори и чињеница у коју сам апсолутно сигуран, а то је да ће Орландина у најкраћем року платити поменути износ. И они знају колико кошта прављење играча и оберучке ће прихватити овај поклон који стиже два месеца пре у свету прихваћеног термина за даривање оних које волимо. 

И још једно питање – зашто клубови имају млађе категорије и улажу у прављење играча? Одговор је – да би играли за њихов први тим, или да би у случају њиховог одласка на томе зарадили. И једно и друго је легитимно, јер је кошарка бизнис. Како се у то уклапа одлука о 29.000 евра? Шта је са изгубљеном добити од тог играча, добити за клуб у коме је настао и у кошаркашком и у финансијском смислу?

Дакле, имамо два проблема који захтевају реакцију ФИБА. Први је одлазак деце узраста 13-15 година и други „пљачкање“ истинских кошаркашких средина у којима настају асови. Неопходно је у најкраћем року дефинисати нови приступ проблемима са којим се суочавамо. Да ли је решење за први проблем ригорозна контрола да ли се заиста ради о преселењу целе породице и укидање било каквих специјалних случајева, којих је само у 2014. и 2015. години било чак 22? Да ли ће решење за проблем број два бити у копирању решења из фудбала, где се први уговор потписује са 16 година и где постоји фонд солидарности из кога се из сваког трансфера наплаћују клубови у којима се играч развијао, или ће то бити одређивање неколико пута већег обештећења од овог у случају Стојановића, или нешто треће – остаје да одлуче они који воде европску и светску кошарку. Али, да нешто мора да се мења – мора.

Очекујући да ће наш допис покренути озбиљне анализе које ће довести до праведних и по кошаркашку добрих решења,

С поштовањем
Драган Ђилас