Ovi pronalasci prešli su na mračnu stranu!

Imamo i dobru i lošu vest.

Dobra je da je sasvim moguće da jedna jedina osoba može da promeni svet snagom uma. Loša vest je to što se to sigurno neće odigrati onako kako ta osoba zacrta. Istorija je puna primera pronalazača koji su svoje plemenite, genijalne namere videli kako klize putem zla i svetu donose bol i jad.

Predstavljamo vam njih šest.

IQ test Alfreda Binea oteli su rasisti opsednuti eugenikom

Ceo koncept korišćenja broja koji će predstavljati nečije intelektualne moći pripada francuskom psihologu Alfredu Bineu koji je stvorio preteču IQ testa 1905. godine. To je jedna od onih stvari za koje nikako i nikada ne biste rekli da imaju potencijal za neke sulude eksperimente. Bine je samo primetio da različita deca istog uzrasta uče različitim kapacitetima, pa se zapitao zašto se ne bi raspoređivali u učionice po tome kako bi rešavali kognitivne testove...

Uostalom, kako bi neko mogao da zloupotrebi takvu informaciju? Čak i da deca koja pripadaju određenoj rasi ili pozadini konstantno imaju slabe rezulatate, svi će shvatiti da je posredi loš obrazovni sistem. Svakako.

Međutim, desi se...

Bine je znao da njegov test nije u potpunosti naučan. Došao je sa gomilom upozorenja koja su naglašavala to da test ne meri statičnu inteligenciju i ne bi nikako trebalo da uzrokuje etiketiranje ljudi. I, to je prilično dobro funkcionisalo, za jednostavno otkrivanje nivoa dečjeg napretka. Ali onda su se tog testa dokopali američki eugenisti. Njima se ideja testa inteligencije dopala jer su želeli da identifikuju i izdvoje "idiote" iz genetske slike koja, svakako je slučajnost, isključuje bilo koga ko nije beli Amerikanac. Nije ih zanimalo to što se rezultat može promeniti poboljšanjem edukacije – zašto bi maltretirali sistem učeći decu, kada je jednostavnije da uzgoje superiorniju rasu!

Imigranti su testirani Bineovom skalom (koja nije namenjena za merenje inteligencija odraslih) na ostrvu Elis, kako bi eugenisti mogli da rangiraju ljude, ne priznajući da bi mogli nivo inteligencije da povećaju iskustvom i boljim obrazovanjem. "Rezultati" su, normalno, pokazali da je inteligencija povezana sa tim koliko je bela koža ljudi, što je onda korišćeno za propagiranje ideje da su ljudi iz Južne i Istočne Evrope nešto malo pametniji od dobro treniranih konja, a korisni su podjednako.

Haos se nastavio kada je čak 30 država rešilo da Bineove testove koristi kao osnovu za prinudnu sterilizaciju, koja je do 60-ih godina pogodila čak 60.000 Amerikanaca. Bine je, sva sreća, umro 1911. godine, pa nije bar to doživeo. Ipak, pred smrt se žalio na "brutalni pesimizam žalosnih predrasuda koje potvrđuju da je inteligencija pojedinca fiksna".

Tržni centar Viktora Gruena postao je sve što je on mrzeo

Popularni "šoping mol" američki je produkt koliko i pita sa jabukama i bejzbol, pa verovatno ne biste pogodili da je tvorac tog austrijski arhitekta Viktor Gruen. On je u Ameriku došao 1938. godine, pošto su Austrija i Nemačka postale preterano nacistički nastrojene za njegov jevrejski ukus. Viktor se osvrnuo i shvatio da voli skoro sve u njegovoj novoj zemlji, osim možda predgrađa koje je smatrao ružnim gubljenjem zemljišta.

Tržni centri bili su njegovo rešenje za civilizovanje tih delova grada. Gruen je zamislio veliku građevinu u kojoj bi se pod jednim krovom smestilo mnogo prodavnica, ali i koja bi bila ukrašena skulpturama i u kojoj bi se puštala muzika zbog koje bi ljudi izlazili iz automobila i pričali jedni sa drugima. I, naravno, kupovali bi, inače projekat ne bi bio isplativ, ali to Gruenu i nije bilo toliko bitno kao socijalizacija. Grad za kupovinu, kako je on video te zgrade, trebalo je da bude društven i evropejski. Kada je otvoren njegov Sautdejl Mol 1956. godine u Minesoti, ostale lokacije u predgrađu delovale su kao da su doputovale kroz vreme iz Starog Egipta.

Međutim, desilo se...

Kako li se nešto što je zamišljeno kao delić Pariza na periferiji grada pretvorilo u mesto za horde zombiranih klinaca?

Pedesetih godina, vlada SAD skapirala je da stvari i nisu tako blistave, pa su dozvolili trgovcima da odvoje sa strane neki neoporezovani novac, za crne dane. To je značilo da kompleksni projekti poput tržnih centara postaju mnogo bezbednije investicije. Uskoro su posejani pohlepne deformacije prvobitne Gruenove zamisli, a zbog manjka rizika ljudi su batalili njegovu estetski zadovoljavajuću društvenu viziju i tražili su da njihovi tržni centri budu veći, kitnjastiji i na jeftinijoj zemlji – što dalje od grada.

Gruen se vremenom distancirao od modernih šoping molova, rekavši: "Odbijam da plaćam alimentaciju za tu kopilad." Šta mislite kako li se osećao kad se vratio u Beč i video da je i njegov rodni grad prihvatio ideju novih tržnih centara?

Peter Jansen doživeo je da njegov megafon koristi Hitlerova propaganda

Ovo je svakako pronalazak koji se može koristiti za svašta zlo, pa čak i za maltretiranje starice koja živi u stanu ispod...

Peter Lorids Jensen je danski pronalazač iz ranog 20. veka, koga su često nazivali "danskim Edisonom". On se 1909. godine preselio u SAD, gde je sa poslovnim partnerom, Edvinom Pridamom, izmislio prvi megafon koji su nazvali Magnavoks.

Na Badnje veče 1915. godine, Jensen i Pridam su demonstrirali svoj izum puštajući božićne pesmice veseloj skupini od 75.000 ljudi u San Francisku. Životi su se promenili zbog naprave koja glasno prenosi poruku hiljadama ljudi – i niko nije mogao da vidi neki "zloban" potencijal.

Međutim, desilo se...

Šta mislite, ko je prvi čova koji je uvideo da ovaj pronalazak ima potencijal da ispire mozak narodu? Pa, naravno, gos'n Gebels, Hitlerov ministar propagande! Imao je zadatak da osmisli kako da svi čuju Firerovu poruku o tome kako su Jevreji odgovorni za sve probleme u državi. Pošto tehnika kloniranja još nije bila usavršena, Gebels se odlučio za sledeću najbolju ideju: megafone. Postavio je zvučnike na ugao svake ulice, da svi mogu da čuju Hitlerove bajke. Zvučnici i megafoni uskoro su postali važan simbol Hitlerove vladavine i ljudi su ih voleli – mada Jensen nije delio taj entuzijazam. Pronalazač je priznao da je iskreno zažalio što je stvorio nešto što je omogućilo Hitleru i ostalim diktatorima da šire zlo.

Voli Konron stvorio je novu rasu pasa / metod za mučenje pasa

Slepoj ženi na Havajima je 1988. godine bio potreban pas vodič koji ne bi izazivao alergiju njenom suprugu. Zato se australijski uzgajivač pasa Voli Konron bacio na posao. Tačnije, bacio se na to da ujedini labradora i pudlu koja se ne linja i tako stvori prvog hipoalergijskog psa vodiča. Međutim, postojao je problem – porodice su tražile labradore, čistokrvne pse. Volija ni to nije zaustavilo! Nakrivio je šešir i rekao: "Ovaj pas se zove labradudl!"

Međutim, desilo se...

Želite li rigla (mešanac bigla i rotvajlera), časkija (čaučau i haski) ili čivinija (čivava i jazavičar)? Možete dobiti sve, zahvaljujući Konronu, čiji je labradudl pokrenuo strast za "dizajnerske" kučiće. Njega danas, međutim, prilično brinu nehumane uzgojne prakse koje omogućavaju takve spojeve: "Otvorio sam Pandorinu kutiju, eto šta sam uradio. Oslobodio sam Frankenštajna."

Stvaranje generacija i generacija mešanaca dovodi do ozbiljnih zdravstvenih problema koje predvodi epilepsija, ali mane tih poduhvata ne zaustavljaju se tu. Sudeći po Konronu, najveći greh koji ljudi čine jeste stvaranje marketinškog trika da su takvi psi poslušni i hipoalergijski – iako je savršeno jasno da nisu.

Promocija egzotične kafe Tonija Vajlda dovela je do jezivo surovog postupanja prema životinjama

Ako niste čuli dosad – kopi luvak je ekskluzivna kafa koja se pravi od zrna kafe koju pojede i neprovarenu izbaci životinja koja je hibridna mešavina mačke i mungosa, a gaji se u Jugoistočnoj Aziji. Ta životinjica pohodi plantaže kafe i jede plod koji onda prolazi kroz njen digestivni trakt, usput pokupivši aromu iz analnih žlezda, koja daje kompleksan i bogat ukus kafi. Ipak, ta kafa izlazi iz mačje zadnjice, pa je možda baš to razlog što nije postala komercijalni produkt sve do 1991. godine. E, tada je Toni Vajld, britanski uvoznik čajeva i kafe, prvi put uvezao kilogram kafe u Veliku Britaniju.

Isprva je mislio da će neobično poreklo kafe doprineti lokalnom publicitetu njegove kompanije, ali – na njegov potpuni šok – cela država je poludela za kopi luvakom koji je postao najskuplja kafa na planeti. Pola kilograma ove kafe možete nabaviti po ceni koja se kreće od 100 do 600$.

Međutim, desilo se...

Danas industrija kafe ne gubi vreme jureći životinjice sa kesicom za izmet. Odlučili su da je jednostavnije da uhvate nekoliko stotina njih, smeste ih u minijaturne kaveze gde ih teraju da pojedu i do 4kg kafe dnevno. Sa naše tačke gledišta, to je kao da neko popije 250 šoljica kratkog espresa, sedeći u minijaturnoj sobi. Mungos-mačke ne vole zarobljeništvo (a ko ga pa voli?), pa nije redak slučaj da neka od njih sebi odgrize šape od besa i jada. Znamo to, jer je Toni Vajld, zaprepašćen ponašanjem industrijalaca, poveo filmsku ekipu u Indoneziju i snimio dokumentarac o depresivnim uslovima. Rezultat toga je obećanje britanskih trgovaca da će proveravati odakle nabavljaju kafu.

Artur Galston napravio je "vijagru za biljke" koja je postala jezivo oružje u ratovima

Četrdesetih godina, postdiplomac Univerziteta u Ilinoisu, Artur Galston, radio je na nečemu što bi ubrzalo rast soje i imao je uspeha sa nečim što je nazvao 2,3,5-trijodobenzoična kiselina. Ipak, otkrio je i da veće količine te supstance uzrokuju da biljka uvene. To mu je donelo doktorat u oblasti botanije jer, pronašao je nešto što ubrzava rast biljaka. Nikoga nije interesovala činjenica da to može i da ubije biljku. Zašto bi uopšte iko poželeo da ubije svaku biljčicu na nekoj teritoriji?

Međutim, desilo se...

Vojni naučnici igrali su se sa Galstonovim steroidima za soju, što je dovelo do proizvodnje Agent Orandža, smrtonosnog herbicida koji je korišćen u Vijetnamskom ratu. Velike količine ovog Agenta bacane su na zemlju kako bi se ubilo sve zeleno što bi moglo da sakrije neprijatelja. Kada je Galston otišao tamo da istraži efekte pogrešnog rukovanja ovim pronalaskom, nije mogao da nađe reč kojom bi opisao takvo uništavanje biljaka, životinja i podvodnog sveta, pa je smislio novu reč – ekocid.

Međutim, ratno vazduhoplovstvo insistiralo je na tome da Agent Orandž ne šteti ljudima. Zato se on, tehnički, nije ni vodio kao ilegalno hemijsko naoružanje, već više kao strateško baštovansko sredstvo. I, da, hemikalija koja ubija drveće nije štetna. Stvar je u tome da sinteza svega toga stvara nusprodukt dioksin koji je spektatkularno loš po čovečanstvo. Toliko da verovatno možete da zaradite kancer samo gledajući slike iz Vijetnama iz tog perioda. Zato možemo samo da damo medalju devojčici iz Vijetnama (sa slike) koja je zarobila američkog pilota koji je zasipao njenu zemlju ovom supstancom!

Galston je okupio prijatelje naučnike, kako bi zajedno uspeli da podignu svest o opasnosti koju uzrokuje Agent Orandž. Napokon, dokazano je da su dioksini kancerogeni, što je bio dovoljan dokaz Ričardu Niksonu da je krajnje vreme da zabrani prskanje Agenta 1970. godine. I tako... vojska više nikada nije učinila ništa zastrašujuće. I čiča-miča, gotova priča.