Ови проналасци прешли су на мрачну страну!

Имамо и добру и лошу вест.

Добра је да је сасвим могуће да једна једина особа може да промени свет снагом ума. Лоша вест је то што се то сигурно неће одиграти онако како та особа зацрта. Историја је пуна примера проналазача који су своје племените, генијалне намере видели како клизе путем зла и свету доносе бол и јад.

Представљамо вам њих шест.

IQ тест Алфреда Бинеа отели су расисти опседнути еугеником

Цео концепт коришћења броја који ће представљати нечије интелектуалне моћи припада француском психологу Алфреду Бинеу који је створио претечу IQ теста 1905. године. То је једна од оних ствари за које никако и никада не бисте рекли да имају потенцијал за неке сулуде експерименте. Бине је само приметио да различита деца истог узраста уче различитим капацитетима, па се запитао зашто се не би распоређивали у учионице по томе како би решавали когнитивне тестове...

Уосталом, како би неко могао да злоупотреби такву информацију? Чак и да деца која припадају одређеној раси или позадини константно имају слабе резулатате, сви ће схватити да је посреди лош образовни систем. Свакако.

Међутим, деси се...

Бине је знао да његов тест није у потпуности научан. Дошао је са гомилом упозорења која су наглашавала то да тест не мери статичну интелигенцију и не би никако требало да узрокује етикетирање људи. И, то је прилично добро функционисало, за једноставно откривање нивоа дечјег напретка. Али онда су се тог теста докопали амерички еугенисти. Њима се идеја теста интелигенције допала јер су желели да идентификују и издвоје "идиоте" из генетске слике која, свакако је случајност, искључује било кога ко није бели Американац. Није их занимало то што се резултат може променити побољшањем едукације – зашто би малтретирали систем учећи децу, када је једноставније да узгоје супериорнију расу!

Имигранти су тестирани Бинеовом скалом (која није намењена за мерење интелигенција одраслих) на острву Елис, како би еугенисти могли да рангирају људе, не признајући да би могли ниво интелигенције да повећају искуством и бољим образовањем. "Резултати" су, нормално, показали да је интелигенција повезана са тим колико је бела кожа људи, што је онда коришћено за пропагирање идеје да су људи из Јужне и Источне Европе нешто мало паметнији од добро тренираних коња, а корисни су подједнако.

Хаос се наставио када је чак 30 држава решило да Бинеове тестове користи као основу за принудну стерилизацију, која је до 60-их година погодила чак 60.000 Американаца. Бине је, сва срећа, умро 1911. године, па није бар то доживео. Ипак, пред смрт се жалио на "брутални песимизам жалосних предрасуда које потврђују да је интелигенција појединца фиксна".

Тржни центар Виктора Груена постао је све што је он мрзео

Популарни "шопинг мол" амерички је продукт колико и пита са јабукама и бејзбол, па вероватно не бисте погодили да је творац тог аустријски архитекта Виктор Груен. Он је у Америку дошао 1938. године, пошто су Аустрија и Немачка постале претерано нацистички настројене за његов јеврејски укус. Виктор се осврнуо и схватио да воли скоро све у његовој новој земљи, осим можда предграђа које је сматрао ружним губљењем земљишта.

Тржни центри били су његово решење за цивилизовање тих делова града. Груен је замислио велику грађевину у којој би се под једним кровом сместило много продавница, али и која би била украшена скулптурама и у којој би се пуштала музика због које би људи излазили из аутомобила и причали једни са другима. И, наравно, куповали би, иначе пројекат не би био исплатив, али то Груену и није било толико битно као социјализација. Град за куповину, како је он видео те зграде, требало је да буде друштвен и европејски. Када је отворен његов Саутдејл Мол 1956. године у Минесоти, остале локације у предграђу деловале су као да су допутовале кроз време из Старог Египта.

Међутим, десило се...

Како ли се нешто што је замишљено као делић Париза на периферији града претворило у место за хорде зомбираних клинаца?

Педесетих година, влада САД скапирала је да ствари и нису тако блиставе, па су дозволили трговцима да одвоје са стране неки неопорезовани новац, за црне дане. То је значило да комплексни пројекти попут тржних центара постају много безбедније инвестиције. Ускоро су посејани похлепне деформације првобитне Груенове замисли, а због мањка ризика људи су баталили његову естетски задовољавајућу друштвену визију и тражили су да њихови тржни центри буду већи, китњастији и на јефтинијој земљи – што даље од града.

Груен се временом дистанцирао од модерних шопинг молова, рекавши: "Одбијам да плаћам алиментацију за ту копилад." Шта мислите како ли се осећао кад се вратио у Беч и видео да је и његов родни град прихватио идеју нових тржних центара?

Петер Јансен доживео је да његов мегафон користи Хитлерова пропаганда

Ово је свакако проналазак који се може користити за свашта зло, па чак и за малтретирање старице која живи у стану испод...

Петер Лоридс Јенсен је дански проналазач из раног 20. века, кога су често називали "данским Едисоном". Он се 1909. године преселио у САД, где је са пословним партнером, Едвином Придамом, измислио први мегафон који су назвали Магнавокс.

На Бадње вече 1915. године, Јенсен и Придам су демонстрирали свој изум пуштајући божићне песмице веселој скупини од 75.000 људи у Сан Франциску. Животи су се променили због направе која гласно преноси поруку хиљадама људи – и нико није могао да види неки "злобан" потенцијал.

Међутим, десило се...

Шта мислите, ко је први чова који је увидео да овај проналазак има потенцијал да испире мозак народу? Па, наравно, гос'н Гебелс, Хитлеров министар пропаганде! Имао је задатак да осмисли како да сви чују Фирерову поруку о томе како су Јевреји одговорни за све проблеме у држави. Пошто техника клонирања још није била усавршена, Гебелс се одлучио за следећу најбољу идеју: мегафоне. Поставио је звучнике на угао сваке улице, да сви могу да чују Хитлерове бајке. Звучници и мегафони ускоро су постали важан симбол Хитлерове владавине и људи су их волели – мада Јенсен није делио тај ентузијазам. Проналазач је признао да је искрено зажалио што је створио нешто што је омогућило Хитлеру и осталим диктаторима да шире зло.

Воли Конрон створио је нову расу паса / метод за мучење паса

Слепој жени на Хавајима је 1988. године био потребан пас водич који не би изазивао алергију њеном супругу. Зато се аустралијски узгајивач паса Воли Конрон бацио на посао. Тачније, бацио се на то да уједини лабрадора и пудлу која се не лиња и тако створи првог хипоалергијског пса водича. Међутим, постојао је проблем – породице су тражиле лабрадоре, чистокрвне псе. Волија ни то није зауставило! Накривио је шешир и рекао: "Овај пас се зове лабрадудл!"

Међутим, десило се...

Желите ли ригла (мешанац бигла и ротвајлера), часкија (чаучау и хаски) или чивинија (чивава и јазавичар)? Можете добити све, захваљујући Конрону, чији је лабрадудл покренуо страст за "дизајнерске" кучиће. Њега данас, међутим, прилично брину нехумане узгојне праксе које омогућавају такве спојеве: "Отворио сам Пандорину кутију, ето шта сам урадио. Ослободио сам Франкенштајна."

Стварање генерација и генерација мешанаца доводи до озбиљних здравствених проблема које предводи епилепсија, али мане тих подухвата не заустављају се ту. Судећи по Конрону, највећи грех који људи чине јесте стварање маркетиншког трика да су такви пси послушни и хипоалергијски – иако је савршено јасно да нису.

Промоција егзотичне кафе Тонија Вајлда довела је до језиво суровог поступања према животињама

Ако нисте чули досад – копи лувак је ексклузивна кафа која се прави од зрна кафе коју поједе и непроварену избаци животиња која је хибридна мешавина мачке и мунгоса, а гаји се у Југоисточној Азији. Та животињица походи плантаже кафе и једе плод који онда пролази кроз њен дигестивни тракт, успут покупивши арому из аналних жлезда, која даје комплексан и богат укус кафи. Ипак, та кафа излази из мачје задњице, па је можда баш то разлог што није постала комерцијални продукт све до 1991. године. Е, тада је Тони Вајлд, британски увозник чајева и кафе, први пут увезао килограм кафе у Велику Британију.

Испрва је мислио да ће необично порекло кафе допринети локалном публицитету његове компаније, али – на његов потпуни шок – цела држава је полудела за копи луваком који је постао најскупља кафа на планети. Пола килограма ове кафе можете набавити по цени која се креће од 100 до 600$.

Међутим, десило се...

Данас индустрија кафе не губи време јурећи животињице са кесицом за измет. Одлучили су да је једноставније да ухвате неколико стотина њих, сместе их у минијатурне кавезе где их терају да поједу и до 4кг кафе дневно. Са наше тачке гледишта, то је као да неко попије 250 шољица кратког еспреса, седећи у минијатурној соби. Мунгос-мачке не воле заробљеништво (а ко га па воли?), па није редак случај да нека од њих себи одгризе шапе од беса и јада. Знамо то, јер је Тони Вајлд, запрепашћен понашањем индустријалаца, повео филмску екипу у Индонезију и снимио документарац о депресивним условима. Резултат тога је обећање британских трговаца да ће проверавати одакле набављају кафу.

Артур Галстон направио је "вијагру за биљке" која је постала језиво оружје у ратовима

Четрдесетих година, постдипломац Универзитета у Илиноису, Артур Галстон, радио је на нечему што би убрзало раст соје и имао је успеха са нечим што је назвао 2,3,5-тријодобензоична киселина. Ипак, открио је и да веће количине те супстанце узрокују да биљка увене. То му је донело докторат у области ботаније јер, пронашао је нешто што убрзава раст биљака. Никога није интересовала чињеница да то може и да убије биљку. Зашто би уопште ико пожелео да убије сваку биљчицу на некој територији?

Међутим, десило се...

Војни научници играли су се са Галстоновим стероидима за соју, што је довело до производње Агент Оранџа, смртоносног хербицида који је коришћен у Вијетнамском рату. Велике количине овог Агента бацане су на земљу како би се убило све зелено што би могло да сакрије непријатеља. Када је Галстон отишао тамо да истражи ефекте погрешног руковања овим проналаском, није могао да нађе реч којом би описао такво уништавање биљака, животиња и подводног света, па је смислио нову реч – екоцид.

Међутим, ратно ваздухопловство инсистирало је на томе да Агент Оранџ не штети људима. Зато се он, технички, није ни водио као илегално хемијско наоружање, већ више као стратешко баштованско средство. И, да, хемикалија која убија дрвеће није штетна. Ствар је у томе да синтеза свега тога ствара нуспродукт диоксин који је спектаткуларно лош по човечанство. Толико да вероватно можете да зарадите канцер само гледајући слике из Вијетнама из тог периода. Зато можемо само да дамо медаљу девојчици из Вијетнама (са слике) која је заробила америчког пилота који је засипао њену земљу овом супстанцом!

Галстон је окупио пријатеље научнике, како би заједно успели да подигну свест о опасности коју узрокује Агент Оранџ. Напокон, доказано је да су диоксини канцерогени, што је био довољан доказ Ричарду Никсону да је крајње време да забрани прскање Агента 1970. године. И тако... војска више никада није учинила ништа застрашујуће. И чича-мича, готова прича.