OVO JE SPARTA(K): Kako je jedan čovek SAM pobedio 20.000 duša? (VIDEO)

Novak Đoković ispisao je u noći između nedelje i ponedeljka još jednu stranicu teniskih almanaha trijumfom u finalu US Opena nad Rodžerom Federerom u četiri seta "gladijatorske" borbe. U njihovom 42. međusobnom susretu srpski teniser je još jednom uspeo da poravna rezultat u međusobnom skoru i to u kakvim uslovima – boreći se protiv daleko brojnijeg neprijatelja.

Iako zvuči senzacionalistički (možda i patetično), ništa nije bilo senzacionalno u pobedi u finalnom duelu poslednjeg gren slema sezone nad jednim od najboljih tenisera svih vremena i čovekom koji je obeležio čitavu jednu eru “belog sporta“. Ništa, jer se i on sâm s pravom može svrstati među njih. U tom duelu više je bilo elemenata skandala. Skandala, jer kako drugačije okarakterisati veoma nesportsko navijanje njujorške publike na stadionu “Artur Eš“ u finalnom susretu Otvorenog prvenstva SAD?

Iako turnir sa tradicijom dugom više od veka, na terenu koji važi za najveće tenisko igralište na planeti, njeni posetioci bili su te nedeljne večeri kao da su sa druge planete. Svaki neutralni teniski posmatrač mogao je da iščekuje epsko finale između dvojice istinskih teniskih titana i da u njemu uživa punog srca, jer je ono zaista bilo epsko. Za priče i prepričavanje. Ipak, teško da će iko lako moći da zaboravi, najblaže rečeno, čudan odnos publike prema jednom od dvojice aktera takvog meča. I to najboljem na svetu, čoveku koji je pomerio granice ove igre na potpuno novi nivo, potvrdivši da su rad i maksimalna posvećenost dve kategorije u kojima naposletku uvek sleduje nagrada.

Nije sporno to što je publika na centralnom terenu “Flešing Medouza“ imala svog favorita, što to nije bio onaj po volji najvećeg dela Srbije. Prirodno je da se svako odredi prema jednom od dvojice aktera, pa tako u ovom slučaju petostrukom šampionu Rodžeru Federeru. Veliki švajcarski šampion, mora se i to reći, ispisao je mnogo dužu istoriju US Opena nego li je to učinio srpski as. U tom smislu, nema se šta zameriti teniskom svetu koji se te nedeljne večeri sjatio na kompleks “Bili Džin King“ Američke teniske asocijacije (ATP) u Kvinsu. Ipak, način na koji je to ispoljavao pretio je da potpuno zaseni sjajnu igru dvojice tenisera.

Znalo se da će Federer imati neuporedivo veću podršku u meču za svoju prvu titulu od 2008. godine, ali da će uz sebe imati bezmalo 20.000 fanova našpanovanih kao da su pošli na Dejvis kup meč selekcije SAD, a ne gren slem finale u kojem čak ni ne nastupa njihov zemljak, tome nije mogao da se nada niko ko “beli sport“ još uvek doživljava kao džentlmenski, a ne kao borbu na život i smrt bez trunke skrupula. Navijali su za Švajcarca i kad je trebalo i kad nije, i kada mu je bio neophodan vetar u jedra i kad je bilo “mirno more“. Ali nedostatak osnovnog teniskog obrazovanja i neskrivena radost kod svake Đokovićeve greške, ometanje u pripremi kod svakog promašenog prvog servisa na bitnim loptama i odsustvo zasluženih aplauza posle nekih od brojnih majstorija našeg igrača, samo teniske neznalice ili zlobnici ne bi nagradili ovacijama.

A njih je na drugoj strani bilo na pretek. Tako je i trebalo da bude, jer je švajcarski as i dalje rekorder u Open eri po broju uzastopnih titula na ovom turniru (pet puta, od 2004. do 2008. godine), pa je takav tretman i zaslužio. Ali tenis nije igra jednog čoveka, već dvojice. I to, u ovom slučaju, dvojice najboljih na svetu, koji su se dve nedelje spremali kako bi im u finalu pružili ono najbolje što imaju u svojim rukama, nogama, reketima i glavama.

A upravo je glava dovela Đokovića do jubilanog desetog gren slem naslova. Dok je većina Srba koji su probdeli noć uz televizijske prijemnike grickala nokte i nervirala se zbog svakog uzvika i zvižduka upućenog sa ciljem da se prvi teniser sveta dekoncentriše u odsudnim momentima, on je uspeo da obuzda svoj temperament i sačuva “hladnu glavu“ kada je bilo najpotrebnije. Nema sumnje da su se u Đokovićevom timu dobro pripremili za ovakav scenario, jer je slično bilo i u svakom od prehodnih međusobnih duela na “Flešingu“. Da je mentalna stabilnost jedna od njegovih najjačih odlika znalo se i ranije, ali izlivi besa na reketu i skidanje majice na sred terena viđeni u prethodnim mečevima, nisu nužno obećavali da do “žute minute“ u ovom susretu neće doći.

Ali nije. Srpski as dokazao je da od njega na ATP turu nema boljeg “psihologa“, da je neophodno mnogo više od taktike kako bi ga “slomili“, a ta pobeda možda je i veća od drugog gren slem trofeja na američkom tlu, jer ovo nije bio duel “jedan na jedan“. Nije preterivanje reći da je bio sudar jednog čoveka protiv 20.000, jer je tako na momente delovalo. Morao je Srbin mnogo da radi i bori se, figurativno rečeno, poput čuvenog rimskog gladijatora Spartaka, kako bi stigao do cilja, a ni njegovi malobrojni fanovi nisu mogli da nadjačaju daleko brojnijeg protivnika. Zato i ne čudi njegov pobednički urlik “Ovo je Sparta!!!“ sa Džeraldom Batlerom (više o tome pogledajte OVDE), jer je film “300“ u kojem je ovaj poznati glumac tumačio lik kralja Leonide u čuvenoj bici kod Termopila, najbolja metafora ovog finala.

Jasno je bilo i da je na ceremoniji dodele trofeja zvanični konferansije pokušao da ga navede da prokomentariše tu “borbu“ sa publikom, ali je, poput čuvenog stiha “dve se u meni pobiše sile“ još čuvenije pesme Laze Kostića, Đokovićev “vijugav mozak održao vlast“. Jer tako čine istinski šampioni.

Za kraj, jedno podsećanje. Kada je Đoković 2011. godine osvojio svoju prvu titulu u Njujorku, dan posle desetogodišnjice napada na Svetski trgovinski centar, na ceremoniju dodele trofeja izašao je noseći kačket sa natpisom “FDNY“ (Fire Department of New York City), iz pijeteta prema 343 pripadnika vatrogasne službe “Velike jabuke“ koji su tog kobnog dana 2001. godine izgubili živote spašavajući živote sugrađana većeg dela te iste publike. Gest dostojan divljenja. Ali gest koji očito nije dovoljan da se za samo četiri godine ne zaboravi.

Ali, ne mari. Ko vredi, taj i pamti. Ko pamti za njega vredi igrati. Ostalima? Dobronamerna želja za buđenjem.